Znate Bojana Stojkovića?

Junaka drame URNEBESNA TAMA?
Naravno da znate! Kako ga ne biste znali, pa on je Jedan Od Nas. Snalazi se kako zna i ume.
Znate već nas
I on ume da bude naporan: iskoristiće svaku priliku da ti nešto proda. Uglavnom trguje, i trudi se da se održi na zahtevnim tržištima: jogurta, knedli, dvopeka, boranije, pudinga u prahu i kozjeg sira bez laktoze. A trguje takođe i šibicama, vazdušnim dušecima, zubnim koncem, prazilukom, školjkama, finansijskim derivatima, psima, papajom, figuricama od kestena, čaršavima na razvlačenje, igricama za plejstejšn, staklenim perlama, kompakt-diskovima i pertlama, i tako... Ukratko, dnevnim potrepštinama.
A kad ne trguje, onda guši ljude svojom tužnom životnom pričom.
Naime, njegova porodica izgorela je kao kolateralna šteta jedne pametne bombe.
Ali, on ne krivi Bombu. Savladao je svoju lekciju, shvatio svoju krivicu, i zavoleo Bombu.
Ukratko, čovek za primer.
A mi ostali Kolateralni, to jest mi koji još nismo izgoreli, kako ko: i mi trgujemo, ili lovimo ribu, ili obrađujemo zemlju...
Ali slabo to uspeva. Svu zemlju prigrabili su veliki strojevi, i na njoj gaje plastične paradajze i voštane jabuke.
Ribolovcima je još gore. Superpametni brodovi su izlovili svu ribu, i sad u moru možeš naći samo olupane kante i najlon-kese.
Ipak, trgovcima je najgore. Njihov posao potpuno je usisao u sebe i progutao gigantski stroj civilizacije, sa svojim gigantskim šoping-molovima, guglovima, amazonima, smartfonima, i ostalim inteligentnim sistemima za navođenje ljudske mase.
Ljudska masa nije tako savršena i elegantna kao Bomba. Zato njeno navođenje nije savršeno.
Ali, radi. A to je za sada jedino važno!
Mladi nemački autor Volfram Loc (Wolfram Lotz, 1981) lucidno je zapazio da naš komšija Bojan Stojković živi u tamo nekom Afganistanu, koji je samo još jedna vrsta Somalije.
Bojan pripada jednoj od dve vrste ljudi.
Tzv Kolateralnima.
Jer, ipak nisu svi isti, i nije svugde isto.
Kolateralni, to su oni koji žive izvan Žice, sa spoljašnje strane. A unutar Žice, tu je jedan uređeni podšišani zeleni travnjak i higijena.
To jest, Civilizacija.
Travnjak koji niko ne gazi, i ne prlja, jer se u Civilizaciji to ne radi. Niti se tuku kučići.
Tu živi jedna druga vrsta ljudi.
Unilateralni.
Oni su mnogo srećniji od Kolateralnih.
Ali su opet nesrećni.
Srećni su, jer imaju sto puta više krpica i sto puta više spravica od Kolateralnih. Nesrećni su, jer im njihovi pametni uređaji zapovedaju da moraju da imaju još sto puta više, sto puta više i od sebe samih. Zato po gigantskim robnim kućama vri kao u mravinjacima. Unilateralni ljudi naviru sa svih strana, marljivo trpaju u korpe robu svih vrsta, i, gazeći jedni druge, kuljaju prema kasama i prema izlazima. Ali samo da istovare plen - brzo će se vratiti nazad.
Ipak, nije to besmisleno. Svojim marljivim glavinjanjem kroz ljudski mravinjak, ovi ljudi pokreću gigantske kotače koji prenose silu i moć u dubinu, u samo Crno Srce Tame, u središte civilizacije. Ovaj neprekidni priliv energije omogućuje da Srce bez prestanka pumpa, i da iz njega teče neprekinuta reka Pametnih Bombi za civilizovanje Kolateralnih.
Kolateralni se međutim nikad neće civilizovati. I pored marljivog rada Civilizacije na njima, koja ih štedro obasipa cvetom svoje brige i pameti, svojim Pametnim bombama, oni su izgleda otporni na pamet. Uporno ostaju glupi i siromašni, i neće da troše koliko treba.
Ukratko, za Civilizaciju su prilično bezvredni.
Jedino što oni umeju, to je da nepromišljeno i lakomisleno napuste svoja zgarišta, to jest oni koji još nisu izgoreli, i da pokušaju da se na svaki način umuvaju unutar Žice.
Što im se naravno, tako bezvrednima, ni po koju cenu ne sme dozvoliti.
Ali oni izgoreli to ne pokušavaju.
To je dobar znak.
To znači da pametne bombe ipak uspevaju, i da svi oni na kraju dožive prosvetljenje.
Nezgodno je međutim što to traje samo trenutak, jer su odmah posle mrtvi i izgoreli.
Eto, tu ja vidim prostor za unapređenje i za napredak!
I duboko verujem u njega!
Jedva čekamo novu generaciju pametnih bombi, koje će onda imati produženo povoljno dejstvo. Pogođeni će tada moći da uživaju u svojoj prosvetljenosti, i da budu poput civilizovanih: bogati, pametni, uredni, disciplinovani, spremni da sortiraju otpad i voljni da kupuju sve što je u trendu.
Naravno, na početku će ti povoljni efekti trajati samo nekoliko sekundi, dok se ne pretvore u pepeo.
Ali sledeća generacija civilizatorskih bombi će možda uspeti da produži te benefite i na celih nekoliko minuta!
Naravno, još je dug put pred našom Civilizacijom. Ali važno je da znamo da smo na pravom putu, i da sačuvamo veru u našu veličanstvenu misiju!
Jer, kakvo je samo veličanstveno delo čovek! Kako plemenit umom! Kako neograničen u sposobnostima, u liku i kretnjama! U delovanju kako izrazit i divan! Kako nalik na anđela u shvatanju! Kako sličan bogu! Ukras zemlje! Uzor svemu živome!
(Izvini Šekspire, ništa lično )