Када у данашње време говоримо о четницима, прва асоцијација на овај термин су припадници Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) Драгољуба Драже Михаиловића.
Међутим, мало се зна о изворном српском четништву насталом на прелому 19. и 20. века зарад одбране и заштите српског становништва у Старој Србији и Македонији које су у то доба још увек биле под турском окупацијом.
Неустрашиви, спретни, витешког духа, изворни четници су далеко од устаљеног приказа неугледних брадатих насилника из партизанских филмова.
Предвођени војводама, имали су за циљ ослобођење јужних српских крајева од турског јарма, а нешто касније заузимају улогу заштитника српског становништва нападаног од стране бугарских четника и арнаутских качака.
Поред термина четник, упоредо се као синоними користе и термини комита (припадник револуционарног комитета) и усташ (устаник). Једну од најживописнијих дефиниција четника дао је писац Станислав Краков у својој књизи „Пламен четништва”.

„Шта знамо о четницима? Да су другови слободе и јунаштва. Слушамо или легенде или их видимо фотографисане свечано са оружјем по календарима. Али њихов прави живот и дела стоје скривени од нас временом, заборавом, тајном. Јер док су преславно умирали, морало се ћутати. Њихова млада тела односили су вирови или су нестајала у ватри, падала под ножевима и под оловним пламеном. Они нису као војници савесно и часно гинули зато што тако треба, него само зато што су они то сами хтели.
Поносно су планине нашег Југа скривале у себи људе тако блиске природи и боговима. Рођаци по осећању са Краљевић Марком и старим хајдуцима, хлебари, салебџије, зидари и сељаци, мирни људи и тихи, постајали су у шумама смели, непосредни и ослобађали се свега личног и сувише осећајног. Комита, хајдук и јунак умео је да буде скоро сваки Србин са Југа, ако не кроз цео живот, а оно увек у тренуцима судбоносним по њега, његово село и нашу будућност.”
Извор: Историја Срба