Možda u istoriji ne postoji ličnost, koja je imala veći značaj od Džingisa Kana, vođe svih Mongola iz 13. veka. Kažu da je svaki 200 muškarac direktan potomak Džingisa Kana po muškoj liniji i nosi njegov Y hromozom; uticaj Džingis Kana na svetsku istoriju daleko je međutim dublji od pukog broja potomaka.

Džingis Kan se u svojoj 44 godini, 1206. godine, uzdigao do vođe svih Mongola. Prethodni život bio mu je težak. Mongolska plemena bila su podeljena i razjedinjena, stalno su međusobno ratovali, a moćna Kina je lako vladala ovim „varvarima”. Džingis je bio plemenitog porekla, ali su mu oca ubili rivali dok je bio dete, i rastao je napušten od plemena sa majkom i najbližom rodbinom. Kao dečak je ubio polubrata strelom, zbog razmirica oko hrane, zbog čega se, kasnije, duboko kajao. Bio je otet kao dete ali je uspeo da pobegne. Kasnije, kada je imao manje od 20 godina, oteli su mu ženu. Našavši podršku od očevog pobratima, uspeo je da je povrati, i već tu počinje njegov vojni put. Sa svojim pobratimom iz detinjstva postao je rival, i ratovao je gubivši mnoge bitke.

Međutim, par stvari išlo mu je u prilog. Džingis Kan (koji se tada zvao Temudžin) je uveo meritokratiju - cenio je ljude ne po poreklu, već po sposobnostima. Druga stvar je bila da je bio pravedan i da je dobro sudio ljudski karakter, i svima je davao šansu da mu se priključe, a ako bi odbili, pobio bi ih bez milosti. Poraženim plemenima davao je šansu da postanu deo njegove vojske, jednom je čak primio strelca koji ga je vešto pogodio odnosno njegovog konja. S druge strane, ljigavce i izdajnike je prezirao i ubijao. Tako, kada su mu rivala polubrata doveli na noge izdajnici u redovima rivalskog plemena, on ih je pobio dok je polubrata ubio bez prolivanja krvi - polomio mu je kičmu, što je bio humaniji metod od kuvanja živog što je rival, na užas mnogih čak i Mongola, primenio prema generalima Džingisa Kana u porazu (zverstvo uporedivo s ustaškim, mada svakako predstavlja manje divljaštvo).

I tako, Temudžin je početkom 13. veka postao Džingis Kan, i krenuo sa ujedinjenim Mongolima da osvoji imperijalističke kineske tlačitelje. U narednih 20 godina u tome je uspeo. Peking je pao posle teške opsade i borbe. Džingis Kan je znao da ceni kineske naučnike, filozofe, zanatlije, koje je uvek štedeo, a inače je masakrirao sve ostale ali samo iz gradova koji nisu hteli da mu se pridruže. Glas se brzo pročuo pa većina nije pružala otpor. Džingis je onda na ujedinjenoj kinesko-mongolskoj teritoriji, uspostavio slobodu kretanja karavana i nastojao da sklopi mir sa susedima.

Međutim, na zapadu, u muslimanskom carstvu koje je obuhvatalo i Persiju a s centrom u Samarkandu, na Mongole su gledali s nipodaštavanjem i imperijalnim prezirom. Džingisovu delegaciju su uhapsili, a kasnije pobili a ambasadoru su odrubili glavu. To je bila prekretnica, jer Džingisov pravednički gnev doneo je osvetu:

„Ja sam božja kazna. Da niste činili velike grehove, ne bi me poslao u kaznenu misiju na vas.” - poznate su Džingisove reči.

Samarkand je uništen, kao i cela carevina - i Džingis je tako proširio carstvo i na taj deo Azije, a Mongoli su nastavili s osvajanjem i posle smrti Džingisa. Uveo je versku toleranciju, mada nije imao razumevanja za muslimansko divljačko „halal” klanje i mučenje životinja i njihovu nadmenost, pa je halal zabranio. Pod Džingisovom Mongolijom, koje je teritorijalno najveće carstvo u istoriji, putevi su bili bezbedni uključujući i put svile, krađa se kažnjavala smrću, i mogli ste sa zlatnim ćupom na glavi da bez straha idete hiljadama kilometara, kako se pričalo.

Džingis je napravio jednu grešku - potomci su mu se stalno borili za vlast i nije dao jasna pravila o nasledstvu mada je naslednik morao biti biran na svemongolskom saboru. Svejedno, Mongoli su osvojili i Rusiju i došli do Poljske i Rumunije, a jedna horda je spalila i naš Kotor. Ipak, zbog unutrašnjih sukoba, nisu dalje osvajali Evropu. Evropljani su po prvi put videli moć Kineske civilizacije i to je kasnije uticalo na pokušaj da se stvori bezbedni put do Kine po padu Mongolskog carstva, jer za razliku od bezbednih i slobodnih puteva u Mongolskom carstvu, muslimani su uvek pravili problem, pa je to dovelo do velikih otkrića u 15 veku. Da nije bilo Džingis Kana, možda ne bi ni Kolumbo otkrio Ameriku. U Kini, mongolska dinastija se kratko održala, ali u to vreme je Marko Polo bio posetio kinu i Džingisovog naslednika Kublaj Kana. Mongolsko carstvo se raspalo na četiri dela, Kinu, Persijski deo, Zlatnu hordu i jedan manji deo u centralnoj Aziji.

Zlatna horda je kotrolisala Rusiju, i dovela do toga da u podeljenim ruskim zemljama prevlada Moskva, koja je bila glavna u skupljanju poreza i dilu s Mongolima. Ivan Grozni je kasnije preuzeo te teritorije i porazio Tatare.

U Persijskom delu jedan od naslednika, Tamerlin, pokušao je da obnovi carstvo. Strahovito je porazio Osmanlije, tada u usponu, a ljigavog Bajazita je zatvorio i vodao u zlatnom kavezu. Bajazit nije mogao da gleda kako njegova žena služi Tamerlinove dvorjane, i ponižen, ubio se lupajući glavu o šipke svog zlatnog kaveza. Vizantija, koja je oslabljena od zverskog pljačkaškog krstaškog rata kad je Konstantinopolis opljačkan, se zahvaljujući Tamerlinu još neko vreme oporavila Turcima, a i Srbija je opstala sve do sredine 15 veka kad su Osmanlije najzad ojačale ponovo, osvojivši Beograd tek 1521. godine.

Mongoli su poznati po svom divljačkom ubijanju celih gradova, možda je najgori primer masakr Bagdada 1258, gde je pobijeno možda i milion ljudi, mada je to verovatno preterana cifra. Svako, ko se nije potčinio, bio je izložen masakru, a stradali su često imperijalni muslimanski centri koji su pokazivali najviše arogancije. Mongoli su doveli do kraja Arapskog kalifata.

Međutim, Mongolsko carstvo je ipak mnogo više od pukih genocidnih divljaka. Postojali su zakoni - iz nekog razloga tajni - koji su se primenjivali, i bila je logika u tom osvajanju imperija od nekad potlačenog naroda. Džingis Kan je bio mudar vladar, koji je cenio pisanu reč iako je sam bio nepismen, i doveo do širenja kulture i komunikacije unutar ogromnog prostora. Njegova biografija, „Tajna istorija Mongola”, pisana za internu upotrebu i inspiraciju mongolskih vladara neposredno posle Džingisove smrti, nije bežala od tamnih strana Džingis kana, a ulepšavanja su ako ih je i bilo imala jedinu svrhu - da poduče i istaknu moralne poruke, a to je da je važna odanost, sposobnost i hrabrost. Džingis Kan je između ostalog i uveo pismo u svet nomadskih Mongola.

Praktično cela Azija - s izuzetkom Indije, bila je deo tog carstva. Međutim, i u Indiji, u 16 veku, na vlast su došli Tamerlinovi potomci - koji vode „zlatno poreklo” od samog Džingis Kana, i osnovali su moćno Mogulsko (od „Mongolsko”) carstvo. Vladari su bili islamizovani Mongoli (otuda islam u Indiji), ali je narod bio Hindu vere, i postojala je vrsta tolerancije koja nije bila u ostatku muslimanskog sveta - recimo, nije bilo poreza za nemuslimane. Ipak, islam je kasnije i tu iskazao svoju netoleranciju, i ljigavi Britanci su u 18. veku uspeli da pokore Indiju upravo tako što su podržali Hindu vladare koji su želeli da svrgnu muslimane, da bi kasnije, perfidno i tipično engleski, pokorili i te Hindu vladare.

Zahvaljujući slobodnoj trgovini pod Mongolima (ali i katapultiranju zaraženih leševa u opsednute gradove, što je istina verovatno bilo od manjeg značaja), i kuga je stigla u Evropu, napravivši veliki pomor trećine stanovništva Evrope u 14. veku.

Sve u svemu, značaj Džingis Kana za svetsku istoriju je ogroman. Ali su i poruke koje je ostavio važne i u 21. veku.

Pre svega, demonstrirao je da mali, potlačeni i podeljeni narodi, moraju biti ujedinjeni kako bi porazili velike imperije. Da je važno ceniti sposobnosti - a ne promovisati ljude po burazerskom principu i korupciji, kao što je često slučaj svuda. Posebno, velike sile vole da dele male narode, da na vlast dovode šljam koji će opet postavljati korumpirane i nesposobne sluge. Da je bitna inovacija i fleksibilnost, čast i moral (makar bili sprovođeni jezivom surovošću, koja je ipak bila uobičajena za to vreme, jer divljaštvo Mongola je zanemarljivo spram divljaštva konkviskadora, Engleza i ostalih imperijalnih rasista koji su jedino jezivim lažma i licemerjem zamaskirali, delimično, tu činjenicu). Da su svi ljudi ravnopravni i da je važno samo šta je neko sposoban da radi, a ne boja kože, čak i vera ili poreklo - u tome su Mongoli bili daleko, daleko ispred kasnijih anglosaksonskih i inih tlačitelja čovečanstva.

I dan danas se u zapadnom svetu na Mongole gleda kao na najveće genocidne divljake u istoriji, ne bez ogromne doze rasističkog prezira. A istina je da su najgenocidniji tlačitelji upravo oni, zapadni licemerni vladari neoimperijalnog sveta koji sada tek doživljava svoj zasluženi kraj. U odnosu na neljude poput belgijskog Leopolda, Čerčila ili katoličkih inkvizitora i genocidnih konkviskadora, Džingis Kan je svetac.

Masakri Mongola, ma kako surovi i jezivi, bili su taktika psihološkog rata, primenjivana iz nužde. Mongoli su poput divljih zverova - zveri koje ubijaju ne iz obesti ili zabave, već iz nužde. Imperijalizam Britanaca, Amerikanaca i inih zapadnih „civilizatora” čovečanstva, s druge strane, je poput nadmenog safari lovca, koji ubija iz zabave i arogancije, praćene neshvatljivim licemerjem. Džingis Kan nije nikog „pokrštavao” niti je širio „demokratiju”, već je na uvredu ili aroganciju odgovarao jezivom ali preciznom osvetom. Za razliku od nacista, ustaša, mudžahedina ili britanskih i belgijskih kolonista, čiji su zločini jezivi koliko i masakr u Bagdadu ali i daleko većih razmera, sadizam pomešan s arogancijom i genocidom radi genocida, nikad nije bio suština Mongolskih hordi. Ako ništa, zapadni svet, islamisti i slični, zasnovani na pljački i potlačivanju malih nesložnih plemena, uz religiozno-licemerno ideološki fanatizam (širenje „demokratije” ili „islama” ili nasilno „pokrštavanje” pod nožem) iziskuje nekog novog Džingis Kana, da stvari postavi, makar i u manjim okvirima i iz samoodbrane, na svoje mesto. Zato svakog ko je nezavistan - bio on Gadafi, ili Putin, ili Kim Džong Un, ili Fidel Kastro, ili neki lider Balkana koji neće da sluša - biva licemerno prikazivan kao „divljak” poput Džingis Kana, dok se oni, pravi zlikovci, prave - Englezi!