Џон Боснић је рођени Канађанин и неко ко није знао да говори српски језик, након неког времена одлучио је са породицом да се врати у земљи својих предака.

Укуцај на yт

YоуТубе
52:09

Џон Боснић ''СРБИЈУ СРБИМА''

https://m.youtube.com/watch?v=5pJJNtg7iO4&feature=youtu.be

Занимљив видео
Ово је наслов текста на фацебоокрепортеру али можете погледати на Видео изнад
СМЕТАО ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ: Џон Боснић – „Иринеј Добријевић и Сава Јањић су агенти ЦИА-е, а манастир Високи Дечани ЦИА станица

Имате и овај видео када је Дарко Трифуновић на крају емисије вријеђајући Дźона напустио студио ...

АКТУЕЛНО: Позиција Србије на мапи света - Дарко Трифуновић и Џон Боснић (03.07.2017)

Објављено је 02.07.2017.Гости емисије ”Актуелно„ били су стручњак за безбедност и геополитичке односе проф. др Дарко Трифуновић и новинар и политички саветник из Канаде Џон Боснић, а тема емисије је позиција Србије на мапи света. Препоручујемо Вам да погледате целу емисију и сазнате више о бројним занимљивим темама.

Емисија је снимљена 24.06.2017. године у нашим просторијама, у Београду.
https://m.youtube.com/watch?v=SUbMC_5iNxQ”

Ког узраста сте били када сте први пут посетили Србију и какви су вам тада били утисци о родној земљи свог оца?

Нажалост, кад сам први пут дошао у Србију као петогодишњи дечак, то је било без мог оца. Он је крај рата дочекао као немачки заробљеник и по ослобођењу није хтео да се врати у комунистичку Југославију. На тај начин сам још као дете морао самостално да процењујем комунистички „рај”. Изненађујуће, веома слично данашњој ситуацији, сматрао сам да је ова земља пуна интелигентних, креативних и слободољубивих људи који би, кад би имали прилику да буду све оно о чему су сањали, могли уживати у дивном животу у Србији која би могла бити зачуђујуће богата, врло функционална и веома перспективна земља. Али, реалност је била другачија. Кад сам посетио Титову Југославију као дете, у Србији и Југославији шездесетих година затекао сам недовршено, непоправљено, нечисто и нефункционално стање већине ствари које сам видео, почев од прљавих тоалета до непоправљених аутобуса, покварених лифтова у стамбеним зградама и, што је најтужније, некакве суморне хладноће државних службеника према свакоме ко се усудио да тражи употребу јавних установа које, теоретски, припадају народу. Материјални јаз између Канаде и Југославије шездесетих година био је запањујућ.

Да ли су се касније, приликом наредних долазака, утисци променили?

Наравно, јер је поглед из угла детета природно ограничен. Тек кад сам, као младић, посетио земљу много касније, деведесетих година, што ми је био први долазак у Србију још од детињства, почео сам истински да ценим јединствену друштвену слободу и грубу отвореност младих Срба, која се тешко могла наћи у новцем покретаном Западу, где је немилосрдна трка ка врху била једино што се рачунало вредним готово свуда у Северној Америци. Срећом по мене, преселио сам се из свог родног градића, из енглеског говорног подручја Канаде, у франкофони канадски велеград Монтреал у Квебеку, да бих наставио мастер студије из области политичких наука. Тако сам већ био изложен хуманијем начину живота који није био усмерен само на такозвани амерички сан, зарађивање што више новца „милом или силом”, односно долажење до новца по сваку цену.

Ако је Монтреал био добар, зашто сте онда напустили Канаду? Поред толико Срба који напуштају Србију и желе да оду у Канаду, зашто сте кренули у супротном смеру?

Па, није то било тако једноставно. Када сам напустио Канаду, иза себе сам имао многа достигнућа: био сам најдуже изабрани председник студентске уније у канадској историји; освојио сам прву награду на светском такмичењу из картографије (студирао сам машинство пре политичких наука); био сам најмлађи кандидат за градоначелника главног града једне канадске провинције и много других разних активности. Све се променило када сам био међу 70 људи који су били сведоци неиспровоцираног полицијског напада на невиног пешака на улици у Монтреалу и када сам одлучио да сведочим против такве полицијске бруталности. Током суђења, државни тужилац ме је саветовао да би било сигурније по мој живот да се иселим из Канаде док се не заврши поступак. Тај инцидент је распршио све моје заблуде о демократским правилима Северне Америке, али то је био судбоносни почетак мог пута ка Србији.

[restrictedarea]
Пут, међутим, није био праволинијски…

Тако је. Моје пресељење у Србију је ишло посредно, преко Јапана. Из Канаде сам се преселио у Токио, а када сам стигао тамо, брзо сам пронашао посао као говорник и саветник јапанских компанија и Владе Јапана, док сам истовремено радио као новинар за „Радио-телевизију Јапана”, у светској служби на енглеском језику. Тако сам се задесио у Токију када се десио конфликт у бившој Југославији и моји јапански уредници су ме питали да ли сам заинтересован да извештавам из региона. Сложио сам се и провео већи део деведесетих година у посетама овом региону и у извештавању о конфликту, све до бомбардовања 1999. године.

Да ли је ваш допринос јапанској јавности био ограничен само на извештавање о Југославији?

Не баш. После 2000. године Јапанци су ме питали да ли бих пристао да организујем њихову прву икада стратешку конференцију са Русијом. Радећи са партнером из јапанске пословнe и берзанскe организације „Nikkei”, успели смо да понудимо гасоводни пројекат између Русије и Јапана, који је најзад потписан пуну деценију касније, тек ове године. Природно, пошто сам видео како су САД колонизовале Србију после бомбардовања 1999. године, био сам више него срећан када сам се нашао у могућности да ослабим америчку превласт над Јапаном тиме што сам обезбедио Јапану снадбевање енергијом које не контролише Америка.

Ако сте у Јапану били тако успешни, зашто сте га напустили?

Све добре ствари имају свој крај, нарочито уколико сте превише успешни. Тачније, својим највећим успехом у Јапану сматрам ослобађање бившег светског шампиона у шаху Бобија Фишера из затвора. Фишер је био ухапшен у Јапану 2004. године, по америчком налогу и после захтева САД-а, покренутог зато што је Боби 1992. године учествовао на Светском турниру у шаху у СР Југославији, што су Американци оценили као кршење тадашњих санкција према СРЈ. Требало ми је више од девет месеци да га ослободим из руку Јапанаца и за то време сам, наравно, изгубио свој статус консултанта Кабинета премијера Јапана, а моји клијенти, велике корпорације, плашили су се да остану у вези са консултантом који се налази у судском спору са Владом САД-а. На крају, успешно ослобађање Бобија Фишера се испоставило не само као његов одлазак из Јапана, већ и као мој. Исто као што је моје сведочење против полиције у Монтреалу ставило полицајца у затвор и приморало ме да напустим Канаду, сада је судбина поново надвладала у правцу да би требало да напустим Јапан.

Jovan se i zove ali po nekom nepisanom pravilu Kanađani su ga prekstili u Džon.

Rođen je u tuđini iz razloga što to nije zemlja njegovih predaka.

Zato je njegov primjer poučan, neko ko je rođeni Kanađanin, bez znanja jezika predaka odlučuje se da sa porodicom preseli u Srbiji.

Vi izgleda i posle toliko godina volite da živite u tuđini ili život tuđinca.

Mnogi od vas koji nisu rođeni čak i u jednoj imigrantskoj zemlji kao što je Kanada na mnoge načine ste diskriminisani.

Српске муке у Канади: Због ајвара иду у затвор?!

Брачни пар Алексић, који већ годинама живи у Канади, нашао се лицем у лице с канадским правосудним органима, и то због печених паприка!
Како кажу, иако су Србију напустили давно, припремања зимнице се никад нису одрекли, као ни печења црвене паприке шиље за ајвар на старински начин.

„Ми већ годинама печемо паприку и спремамо ајвар у свом дворишту. И не само ајвар, већ и осталу туршију, и досад нико није имао примедби. Живим у Канади од 1989. године и добро знам све њихове прописе. Баш због тога нисам палио ватру на отвореном, већ у бурету, па на буре ставим жицу за роштиљ. Међутим, очигледно да је то некоме сад засметало, претпостављам да ме је комшиница пријавила, па су нам убрзо у двориште дојурили ватрогасци, а потом је стигла и тужба неколико дана касније”, објашњава Горан Алексић и додаје да је на неколико рочишта са канадским делиоцима правде имао озбиљних проблема, пише „Курир”.

„Рецимо, једном судији није се допало како сам се обукао, јер сам на суђење дошао у мајици с ликом Владимира Путина на којој је писало: ’Све иде по плану‘, а на глави сам носио личку капу с ресицама на којој је био извезен двоглави орао. Судија се разбеснео, рекао ми да сам провокатор и захтевао је да скинем капу, али ја сам то одбио, рекавши му да кад нареди Пакистанцима да скину турбан, тад ћу и ја скинути мој српски фес”, прича наш саговорник и напомиње да поступак против његове жене Анице и њега још траје, али и да ових дана очекује судски расплет догађаја.

„Канађани обожавају ајвар, сваке године смо нашим канадским пријатељима жена и ја поклањали по теглу, а у госте кад нам долазе траже ајвар и зими и лети. Можда у понедељак, кад је заказано рочиште, понесем и судији једну, сумњам да ће моћи да одоли”, каже кроз смех Горан и напомиње да је према важећем канадском закону за непоштовање забране паљења ватре на отвореном у одређено време прописана казна од 50.000 долара, а ко нема да плати иде у затвор на годину дана. Ипак, оптимистичан је и нада се срећном крају.

Канадски сенат извинио се Алексићима

Алексић је, како каже, више из шале тражио у судници и преводиоца, и то за себе за бошњачки језик, јер је Србин рођен у Јајцу, а за жену за српски. Међутим, тај захтев је прилично наљутио судију.

„Судија ми је дословно рекао: У мојој судници муслиман не може да буде присутан. Шокирао сам се и казао му да је расиста. Не могу да грешим душу, тог судију више никада нисам видео у судници, а поводом тог проблема пре два дана стигло нам је и писмо од канадског сената са извињењем”.

https://rs.sputniknews.com/zivot/201708191112336793-kanada-ajvar-zatvor/