Koji vam je trenutak bio najteži tokom obilaska spaljene srpske zemlje?

Od svih dirljivih susreta na mene je najsnažnije delovalo ono što sam videla na putu za Šilovo, kad su me karabinjeri proveli kroz spaljeno, opustelo srpsko selo, do izdvojene kuće na uzvišici, upozorivši me da za ovo što ću videti treba imati vučje srce.

Na vrh brda, zarasla u visoku travu, stajala je kuća čiji su zidovi bili izrešetani rafalima kalašnjikova.
U toj kući je živela porodica koja posle junskog divljanja pomahnitalih Albanaca nije htela sa ostalima da napusti selo.
Iako su znali šta ih čeka.

Oni su tu ostali, neobjašnjivo, iracionalno, kao junaci neke antičke drame, sa mešavinom dostojanstva i ludila – što se često sreće kod ljudi po kosovskim enklavama.
Tu vrstu ljudi Evropa ne može da razume, oni su za nju opasni. To su ljudi koji ne pristaju na poniženje i poraz, pa se – uprkos pretnji sigurnom smrću i mukama koje joj prethode – ne povlače i ne napuštaju svoje domove.
Čekajući na smrt, ovi ljudi su 24. aprila 1999. godine počeli da pišu imena po zidovima. Zapisali su podatke o težini i visini dece, imena i datume rođenja…10. juna je stigla smrt.
Nema svedoka o načinu na koji su ubijeni, nema tela koja su uništena, a najverovatnije prethodno masakrirana…

Dok smo stajali pred razrušenom i temeljno opljačkanom kućom oko nas je bujalo proleće.

Svi smo plakali napuštajući ovo mesto, na kojem je evropska civilizacija ostavila neizbrisiv trag.

bilmezu... ne kvari

si barem procitao sve?
i?