Кад кажем стара мислим на ону стварно стару, коју сам нашао кад сам дошао у Канаду 1968.
Дођем у Торонто, нит кога знам нит имам.
Идеш по граду и тражиш где шта има.
У прку код Батурст и Блур видим неки моји вршњаци играју фудбал, ајд да погледљм, кад оно све грми маку ти твоју и остало и тако налетех на Србе, исто као и ја и они су били новодошли и тражили су и себе и остале у новој средини.
Ту сазнам да има две Цркве, на Риверу црква Сб. Саве федерална и на Делавару Црква Св. Ахангела Михајла расколничка.
Моја слсва је Св. Аранђео па реко хајд тамо.
Тамо и није било пуно староседелаца, мало оних који су дошли из рата а доста оних који су дошли после, као и ја.
Реко ајд да одем и у другу да видим ко је тамо.
Е тамо су углавном били та стара предратна емиграција и што ме је изненадило било је прилично љотићеваца.
Језик нешто Српски ал доста Енглески.
Углавном политички незаинтересовани, дођу у Цркву на службу па кући.
Суботом забаве свира наша музика, а у оркестру мешавина и Срби и хрвати, кажу ма баш их брига главно да свирају.
На Делавару је већ било другачије, било је четника, али доста нових.
Што је интереснтно нај више национално напаљени смо били баш ми нови.
Четницима се то свиђало, али ипак нису били са нама, ваљда године.
углавном су организовали Народну Одбрану и ратовали са онима на Риверу.
Са друге стране ми млађи увек спремни на све уопште нисмо имали проблем ни са једним ни са другим.
Имали смо фудбалски клуб Бели Орлови и то је прва српска организација да је одржавала забаве и све остало у обадве Цркве, и чланови су били и из једне и из друге.
Некако одиграли смо улогу у помирењу.
Гледајући чланство и народ који је долазио, уопште се не слажем да је до раскола дошло из црквених а ни из политичких разлога, једноставно дошло је до сукоба генарација.
Старији су били сретни да седе на Риверу, мање више живе истим животом, и задђе позиције.
То није ишло добро са нама новодошлим и кад је дошло до раскола, купили смо Цркву на Делавару и сад су у управу дошли „прави”.
Некако то је одговарало и једним и другима, а и политички ије било прихватљиво јер као што рекох на Риверу поред старих било је и доста љотана а они нису баш добро ишли са четницима.
Обадве Цркве су биле мале али са халом која је примала 100 до 150 сасвим довољно за тадашње потребе.
на делавару где смо били ми млађи много лакше су се скупљале паре, јар младђима није било тешко да дају, док су старији пазили сваки цент.
некако и данас шкрипи, не иде заједно па то ти је.
У већини других места Цркве су се потпуно сјединиле, али Торонто и даље није.
Морам да признам да су нас ти стари предратни емигранти лепо примили.
Били су сретни да нас виде.
Били су љубазни и чак нудили да нам помогну да се запослимо.
проблем је био да су већином били физички радници, који су радили тешко ал поштено.
Ми са друге стране смо били школовани и тражили смо послове за које они нису могли ни да сањају.
тада није било проблема, посла колко хоћеш, сви ти нуде.
некако то се старима који ст ту били већ годинама и годинама није било баш мило, они раде толко времна, ми тек дошли а правимо далеко више пара од њих.
Ипак прође и то.
нешто слично се десило и деведесетих, ккад је дошло доста нових а моја генерација уместо да им преда, није хтела да се повуче, јер како им веровати.
Што ми један реча тамо давних седамдасетих, ти мораш у ћошак и да се докажеш и чекаш да те позовемо.
У ствари вероватно је то и био један од разлога да смо направили Беле Орлове, јер тамо нису били ти ти мало старији од нас.
све у свему, некако имам утисак да је све у вези са српском емиграцијом, бар у торонту базирано баш на сукобу генерација