Dok te niko ne dira, ide ti dobro u zivotu, prosperiras, Bog te stiti, lako je imati ljubavi. Ali kad stvari idu loše, ljudi te zlostavljaju, otimaju ti, ne daju ti da živis, e onda je druga prica. Onda treba biti sebi MRTAV, umrijeti za svoja prava, svoju pravdu, svoju istinu, i onda tek možeš bar da budes neutralan Bozijom miloscu , ako Mu je volja.

Bazorilo, da se ne ljitis sto ću da komentarisem,

Ne postoji nešto kao ,,viza za nebo,, Gospod odlucuje bez obzira na naše kvalitete (ljubav, dobrotu, veru) Ako nas uvede u neki novi svet i zivot, bolji od ovog i lepsi, biće to uvek poklon/dar koji će biti za nas iznenadjenje jer nećemo znati na osnovu čega bas nama da da tako šta. Drugim rečima, spasenje samo za ,,ne zaslužene,,

Dalje, kažeš kad je nevolja onda ti trebaju dobri prijatelji i tad su vredniji od zlata.
Nebi trebalo da bude tako, kad je nevolja onda se obracamo Bogu za pomoć, a ako On odluci da nam pomogne preko nekih prijatelja, to je u redu. Ali Bog pomaze i ako su nas svi prijatelji napustili.
Kad je najteze, mi se obracamo Bogu za pomoć i tako Mu odajemo cast a kad pomogne još veću slavu. Nije pametno niti hrišćanski da se oslanjamo na ,,dobre prijatelje,, jer oni su prolazni i nepostojani. Za tren svi okrenu ledja a i ne mocni su da u svemu pomognu.

Kao hrišćani mi se OSLANJAMO-RACUNAMO-NADAMO na Boga, zato Isus stalno kaže onima kojima pomaze: vera tvoja pomoze ti. Dakle ne izbavlja Gospod jer neko ima ljubavi, postenja, dobar karakter, dobra dela, ne nego zato što se je pouzdao u Boga svim bicem. A onda sledi kod doticnog i promena svesti, zivota, misli, dela sve na pozitivno jer je upoznao Boga-sreo se je sa Bogom. Ne obrnuto, nije da mi trebamo prvo biti super dobri hrišćani pa da se onda udostoimo Duha svetog, ne , nego mi dolazimo kakvi jesmo, losi, gresni, slabi. Nakon čega nas Duh sveti menja iznutra. Ne nekom djetom, hranom cistom, slavljenjem praznika, ispravnom doktrinom nego Duhom svetim.

Da, razumem te, malo je potesko shvatiti koji stav zauzimam, ali ne kontriram sam sebi sigurno.

U vezi ove teme, ja samo hoću da kažem da Bog resava sve kako hoće i kad hoće. Ljudi nisu u stanju da ga spreče ili onemoguće u tome. Isto tako u vezi spasavanja, cela akcija je u Bozijim rukama, On spasava koga hoće i odbija koga hoće, čini da verujemo, imao ljubavi, poslusnosti i isto tako može da nas zanemari pa da nemamo ništa od toga. Dakle nije u pitanju nasa mislija u kojoj Bog POMAZE, nego je u pitanju Bozija misija u kojoj On radi sve. Isus kaže: bez mene ne mozete ciniti ništa (misli se na dobre stvari kao sto su preporođenje, poslusnost, istrajnost u veri, oslobadjanje od greha, itd) A ako bez Boga ne možemo ciniti ništa onda je to ništa sto mi sami cinimo a sto bog čini je SVE-KOMPLET. Već sam to dole objasnio sve, ali priznajem da je malo potesko za razumeti. Naše je da trazimo, istemo, kucamo, pa ako se Bog umilostivi i pogleda na nas, dace nam, ako ne, onda ne. Ne postoje kvaliteti našeg karaktera (ljubav, milosrdje, vera, postenje, itd) koji bi nam garantovali ,,vizu za nebo,,. To je uvek KOMPLETNO Bozija akcija. Ima ljudi koji su i ljubazni, i pomazu dosta, i veruju, a opet nisu u harmoniji sa Bogom. Ja sam dole naveo da je sve to dar Boziji, svaki savrsen/dobar dar je odozgo, ali kad je reč o spasenju/nebu (ovde je to tema) onda je to stvar Bozije milosti. Tu nema sablona, formule, radi ovo ili ono, vako ili nako budi ovakav ili onakav i evo ti ,,vize za nebo,,. Mi istemo, trazimo, u isto vreme smo svesni da nicim ne zasluzujemo spasenje, svesni smo da nismo ništa bolji od proseka, svesni smo da smo daleko od onoga kako bi trebali da budemo. I u tom stanju nadamo se Bozijoj MILOSTI. Nikako se ne osecamo kvalifikovani za nebo, nikako ne smatramo da nam je viza za nebo to što smo ljubazni prema drugima i posteni, jer to je najnormalnije.

Nadam se da sam sad bio malo jasniji.