Можда када су интимне ствари у питању.
Нешто попут исповијести пријатељима када имамо проблем који не можемо сами ријешити.
Мада, ни тада није баш лако добити добар савјет јер људи којима значимо нису објективни. Скоро увијек ће нас подржати.
Углавном је та корелација субјективна.

Чак ни психолог не би требао да води случај некога кога добро познаје због могуће слабости и необјективности. Препушта се случај другоме.
Свака наша испољена емоција туга, срећа, љутња, депресија, песимизам има разлог. Често тај разлог кријемо.
То не мора бити тајна. Мислим да би требали бити више отворени, прије свега ради себе самих.
То сузбијање емоција нам је, чини ми се, дошло са западним вриједностима. Није чудо што је депресивност свуда око нас.
Електронска комуникација је нажалост алат који само наизглед врши функцију. Шта нам се не свиђа заобиђемо, нешто као бирамо али у животу није тако. Па кад налетимо на препреку доживимо стрес.
Умјесто да се излажемо и превазилазимо стресу и изазовима ми себе чинимо рањивим, да не кажем неспособним.
Све више је младих у депресији.
Наше генерације се још и добро држе.

Нема везе поет, ти си одлутала мислима, па си се снашла. Баш је смотан, не разумије body language. Могао је да настави тим језиком :-)) Шта онм зна, шта је говор тијела и да може свашта лијепо да се изроди.
:-)))
Баш нешто размишљам и питам се постоји ли неки норматив колико дневно би требали провести у разговору, социјализацији?
Па да можемо рећи, е да дан је испуњен, квалитетна шупља прича која прија.
Да се дан није свео на исте људе, монотонију уз минимум разговора.
:-)