Sigurno imate neke neostvarene zelje ili snove iz proslosti koje se nikada neće ostvariti. Kako sada gledate na to.

Ja sam kao gimnazijalka mastala da studiram astronomiju i astrofiziku. Moji roditelji su me na te moje zelje samo blijedo gledali: em ništa od toga nisu razumjeli, em im je bilo otvoreno pitanje šta neko ko je to zavrsio radi, od čega živi. Morala sam da studiram nešto običnije, gdje se neko konkretno zvanje i posao dobije. Ali, i pored konkretnog zvanja ja sam igrom slučaja (odlaskom u inostranstvo) morala da se „prekvalifikujem” i radim nešto drugo, prihvatila sam ono sto je u datoj situaciji bilo najrealnije (po mojim sklonostima, po ponudi radnih mjesta na trzistu, po duzini prekvalifikacije).

Danas se i ja pitam: sata bih ja to (i gdje) mogla raditi sa astronomijom i astrofizikom. Izgleda da sam bolje prošla sa neostvarenom zeljom.

Zelja moga muza je bila da ode u Australiju, mnogo prije početka rata, jednostavno tako da ode bas tamo da živi. Prikupljao je i potrebnu papirologiju, ucio jezik i izucavao uslove za odlazak. Sprijecilo ga je to što je htio prvo da nadje partnerku sa kojom bi to ostvario, nije želio sam u avanturu. Pa je onda nasao mene, a ja nisam imala tu zelju. Pred rat, kada je pocelo na sve strane za zateze a mi mlada familija, sa malom bebom i pred velikom neizvjesnoscu, pozeljela sam i ja da odemo negdje i onda smo otisli: na bas tako daleko, samo do Austrije. Mislili smo za početak je i to dobro, prolazna stanica dok konacno ne rijesimo, hoćemo li dalja ili ćemo se vracati. A mi ostadosmo tu za stalno.

I opet mi se čini da smo prošli bolje nego da smo otisli za muzevom zeljom. On već odavno misli da bi odlazak u Australiju nas lično mnogo izmijenio i da ne bismo tamo bili sretni: suvise daleko od svega sto smo mi i sto volimo.