Kada zapocne snjeg, ja se prepustim slučajnostima. Pogledam u nebo, onda zatvorim oci.
Proslost mi na dlanovima, u kosi, upija mi je koza... a da sam ostala? Pomislim, a onda brzo otvorim jedno oko, pa drugo, jer samo gledajuci mogu da savladavam sebe. Na pitanje zašto sam otisla, nisam ti odgovorila. Nisam to objasnila ni sebi samoj. Ne, ali sam umjesto toga plutala po povrsnostima o kojima je uvijek lakse diskutovati i razmišljati nego o dubokim temama. A otisla sam, bljestava od suza zategnutog osmjeha, jer je odlazak nekad jedina opcija. Kada ti se najviše ostaje, okrenes se i odes. I tako... otisla sam jer šta god je bilo, šta god je ostalo, to nije bilo dovoljno.
Shvatila sam najzad da smo i ja i ti samo stvoreni za ono sto jesmo. A ja nikada nisam bila ta.
GladAn ljubavi stojis sa pahuljama! Na vrhu galaksije, na kraju jedne etape, iza oblaka, hodas po suncu!
Onda se nasmijes i izokrenes vrijeme. Uzmi ga, cuvaj ga- i ja ću!!! I neka ni tebi ni meni ni jedan dan više ne izklizne kroz prste! Kao sto je nekada, kap po kap, pahulju po pahulju, u bezdan sve do hladne i naše posljednje januarske noći...

Ne, ne volim januar ni bele zimske vragove ... U svakom snegu vidim iste tragove tragove tvojih stopa broj trideset i ko zna kako polako odlaze
...