Дискусије : Књижевност

 Коментар
ХВАТАЈТЕ СЕ БЈЕЛЕ РУКЕ
Tanjuska-c
(na)
19. децембар 2023. у 09.05
ХВАТАЈТЕ СЕ БЈЕЛЕ РУКЕ

БУЂЕЊЕ У ПЛАВО БЕЛОЈ СОБИ

Јутрос сам се пробудила са главобољом. Као да ми је неко пресекао врат, глава ми бубња и пулсира. Осам је сати а напољу је још увек мрак. Овако је већ данима. Можда недељама. Изгубила сам појам о времену па ми се чини да је можда прошла и читава година.
Гледам у прозор где се назире светлост са улице. Моја спаваћа соба је плаво бела. Као Грчка. На зиду су урамљене фотографије два мала дечака. Не сећам их се. Али када их погледам осетим неку топлину и срце бубња као сад моја глава.
Хладно је. Грејање се пали кад хоће и греје колико хоће. Тако је и са осталим апаратима у кући. Неко их даљински контролише. Једна фаза ради углавном. На њој је укључен замрзивач и микроталасна. Остале фазе се без реда укључују и искључују, тако да трчим са спрата у подрум чим чујем да нешто шкљоцне. Табла са електричном струјом се понаша као живи организам. Научила сам да се крећем по мраку, бројим степенице када силазим са спрата , има их тачно шест. Када силазим у подрум бројим до осам. па онда пар корака, па две, па корак, па још две. Веш машина и сушара не раде. Перем на руке, када има топле воде.
Нисам сама, поред мене дубоко дише мој велики црни пас Тоби. Остарио је као и ја. Има седе обрве и њушку, беле шапе и велики бели крст на грудима.
Лежи поред мог кревета и чека да устанем. Устајем нагло, глава ми бубња, Распукнуће се као велика наранџаста кугла на небу коју памтим пре него што је настао мрак.
Окрећем врат на једну, па на другу страну. Онда у круг. Хладно је, облачим велики сиви џемпер који ми је сада за два броја већи. Тапкам по мраку а за мном пас. Палим сва светла да видим која раде. У кухињи ради светло на аспиратору. И утикач поред кухињских врата. Срећна сам, кувам црну кафу. Псу сипам грануле у чинију и воду из славине. Данас је празник јер скоро све у кухињи ради. Славина је на струју такође. Некада давно радила је на батерију али су нам они из градске службе све променили на бежично управљање. Све је на вајфај. Некада ми се учини као да и мене укључују и искључују. Сећање је магловито.
Једино пас ради како треба. Пишки кад хоће, једе по цео дан и лаје на све што се миче ван великог прозора са предње стране куће и ван великих излазних врата на терасу са задње стране. Не можемо већ дуго напоље али можемо да излазимо на двориште. Сада је киша и бљузгаво је.
Мрачно је и после сат времена. Грејање је радило петнаест минута и мало се кућа смлачила.
Тв не ради. Стари видео ради, сваки дан одгледам пар старих ВХС касета. Стари филмови. На српском и на енглеском. Као да сам их већ гледала. Сетим се нечега, неко лице ми искочи из сећања, некада читаве реченице и дијалози.
Имам осећај као да смо ја и мој пас сами на свету. Улица је пуста. Понеко прође, не знам да ли је мушко или женско. Имају беле маске на устима и обучени су од главе до пете у плаве униформе. Уопште не знам како они могу да узађу из својих кућа. Мајстори су чак и сва врата апгрејдовали на вајфај. Животиње нису по контролом јер шетају и трче и испред куће и по дворишту. Тоби по цео дан лаје на творове, ракуне, којоте, лисице. Ретко се деси да дођу и срндаћи , они су веома плашљиви јер су се на њих намерачили и велики сиви вукови којих овде пре није било.
Зечеви и веверице су ту по цео дан. Зеленила скоро и да нема. Свануло је а као и да није. Небо је тмурно са розикастим преливима. Биће снега.
Шетам по дворишту заједно са псом. Један круг, два , три и бројим до броја од претходног дана и обиђем још један. Уписујем бројеве у мали кожни нотес. Ту су разна имена али не знам чија су. Рукопис је мој. Ту су и неке бројке, неки цртежи , чудни и непрепознатљиви. Личе на неке шеме.
Гладна сам. Гледам чинију са гранулама. Пас још увек добија исту количину. Ја сваки дан смањујем следовања хлеба. Скувала сам чај, њега бар има доста и двопек. Замрзивач је пун смрзнуте хране. Сваки дан извадим по једну порцију. Сваки дан живим а не знам зашто. Не могу нигде ван ове куће. Коса ми је дугачка, скраћујем је повремено. Неспретно. Немам фарбе па је седа делимично. Као Тобијеве обрве и њушка. Имам Самсунг телефон. Он ми је прозор у свет. И он се пали и гаси кад хоће. На екрану искачу кратки снимци на њима се неке лепе жене шминкају, пси се хушкају на људе, деца се туку, воде се ратови, руше болнице и школе, животиње се прождиру, људи умиру на респираторима, на улицама. Гледам тако једно сат времена чекајући тренутак када ће ми на екран искочити уметничка слика. По неком чудном осећају препознајем их и знам ко су ти сликари. Као да смо живели у истом времену , у истој држави и месту.
То траје кратко, пет минута и онда опет слике ужаса и хорора. Могу да кликнем на једну једину игрицу Тетрис. И играм тако све док ме очи не заболе или док се батерија телефона не испразни.
Онда тражим која фаза ради и у који утикач могу да укључим телефон. Мој пас Тоби лаје док ја играм игрицу. Некада лаје док не престанем. Онда узмем жуту тениску лоптицу и бацам је . Он весело маше репом, ухвати је у лету и дође до мене. Ја му кажем ДАЈ ЛОПТУ, он не да и тако се играмо још једно пола сата. Онда он легне на своју сиву простирку а ја узмем књигу да читам. Не познајем имена писаца. Тренутно читам неку књигу о Лелејској гори. Спомиње земљу са чудним именом, Црна Гора. Изговарам то име и бљесне ми нешто у глави. Искачу неке слике као на рингишпилу, окрећу се брзо. Покушавам да их спојим толико јако да ме опет заболи глава.

Tanjuska-c
(na)
19. децембар 2023. у 09.05
Читала сам све до ручка. Онда сам отворила малу алуминијску посуду , погодила сам је гулаш . Јела сам га без хлеба. Скувала сам мало теста. Од свих залиха највише имам брашна, тестенине и конзерве без налепнице. Гулаш може отворен да стоји још два дана. Штедим храну јер не знам када ће се коначно нешто десити. Хоћу напоље, мумљам заједно са залогајима говедине. Хоћу напоље. Хоћу да видим друге људе. Хоћу да се нешто деси.
И тако хоћу, понављам док са говедином не почну да се мешају сузе. Поделила сам их на неколико категорија. Ове су сузе беспомоћнице. Од њих гулаш добија горак укус.
Пас по осећају зна да нешто није како треба. Дотрчи до мене и шапом ме дира по колену све док не престанем да плачем. Онда поделимо остатак данашње порције и пас буде задовољан.

Чекаћемо док се светло не изгуби а онда ћемо без вечере отићи поновио у спаваћу собу. Ја ћу обући спаваћицу на цветиће а пас ће лећи на овчију кожу поред мог белог кревета. По навици мрмљаћу неку молитву…Господе Исусе Христе сине Божији, помилуј мене грешну, и тако ћу бројати до 34 и ако имам среће заспаћу одмах. Ако не онда ћу стрпати пола мале беле таблете испод језика и наставићу са молитвом. Спомињаћу да спаси мог пса и молити га да се нешто деси, да се пробудим из овог сна који је јава.
Телефон ће поред мог кревета засветлети пар пута, стићи ће ми неке неразумљиве поруке од непознатих људи. Извадићу слушне апарате и ставићу слушалице. На телефону имам неке аудио записе књига. Успаваћу се слушајући их или док се батерија на телефону не испразни.

niger
21. децембар 2023. у 06.08
...
...
..
.
niger
29. децембар 2023. у 06.40
Ajd da kažem par reci kad sam već procitao...Jedno od boljih pisanija tvojih. Kao uvod u neku novelu ili roman. A ako nije, onda nema svrhe...

Neću dalje, jer za dalje morao bih da imam posebniji uvid...Ali ovaj autor, buduci da je veoma tajanstven i da ne govori uvek ono sto misli i obratno (valjda je kod pisaca tako, ali je opet to „tanka” osobina), ne dozvoljava mogućnost podrobnije analize.

Sve u svemu, uvodi su često bolji od nastavaka...Sem kad sam ja u pitanju. Kod mene je obratno.

Previse pišem u gluve uši..

Adiossss

Tanjuska-c
(na)
30. децембар 2023. у 16.47
Да, ово је увод у роман који тренутно пишем. Драго ми је што си на форуму.
niger
31. децембар 2023. у 04.56
JA sam vise na drugim mestima..

Ali tamo nema nikoga...
 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Tassel Keychain ?
.