KNINJANKA

Sreli smo se jedno popodne u Dubrovniku
U ljeto devetsto sedamdeset šeste
Imala je na sebi dugu „ hipi tuniku”
I sandale navikle, na puteve i česte

Oči joj bile dvije šljive zrele
Kosa crna prašuma,sa juga Brazila
Usne punačke, i….rek’o bih vrele
Izgledala je sasvim skladno iz profila

Došla je ovamo autostopom iz Knina
Dubrovnik je prije vidjela samo u snovima
Mama joj je bila ruska balerina
A stari oficir sa crnim brkovima

Odmah mi je rekla, da kod nje nemam šanse
Da ne pada na glupe čupave bosance
Nije ti ona stvorenje za romanse
I ne voli lopuže, lažove i strance

Ali ako hoću, mogu sa njom dalje
Ima kiflu viška u džepu od ruksaka
Da ne zabadam nos puno u detalje
I slučajno ne pomislim da je neka „laka”

Dobro, rekao sam, dok smišljam šta da slažem
Kunem se da neću usta otvoriti
Samo bih malo da ti grad pokažem
I poslije ćemo negdje sjesti, odmoriti

Šetali smo Pilama, Goricom, Stradunom
U ponoć otišli,do skalina Svetog Vlaha
Gledali smo Ibricu pri mjesecu punom
Kako svirkom i pjesmom sve ostavlja bez daha

Jutro smo dočekali u šatoru malom
Što sam ga „ kupio” od nekih poljaka
Predložila je da malo šetamo obalom
Jer joj je lijepo u društvu ludaka
Još je morala na kraju da kaže
Da mogu pisati ili možda doći
Nikog nije srela da tako lijepo laže
I nije se nadala,da će sve ovako proći.

U vojničkom šinjelu i zagrljaju vina
Šetao sam zbunjen pred subotnje veče
Gledao sam mladost i ljepotu Knina
Kako žubori i ulicama teče

Jedan mi se pogled zabode u grudi
Osjetih kako me presjeca po pola
Glava proključa, osjetih da ludim
Grudi se stezale i grčile od bola

Sakrivena pod pazuh, visokog mladića
Prođe mimo mene kao„ ne znamo se”
Nad njom je treperila nedovršena priča
Koju sam joj davno upleo u kose.