Blago

Spomenka samo što ne kine. Jedva se suzdržava dok leži dole ispod krevata, u prašini, sve pazeći da je Slavka ne primeti,. A Slavka leži gore, na polovini prastarog bračnog kreveta i samo ćuti, povremeno zastenje. Kako i ne bi stenjala, kad je na samrti. Eto, da sad neko proviri u sobu, rekao bi da je gotova, da joj ne preostaje još mnogo vremena.

Ali ipak je živa, vrlo živa za Spomenkin ukus. Ruka joj se povremeno spusti na pod, kao znak života. Mršava, nabrana iskrivljena staračka ruka. Sama koža i kost i modri nokti. Spomenka skoro da pukne od besa kad ugleda ruku, jer zna šta ruka traži. Koferčić sa slikama traži. Stari ofucani, propali koferčić baba svaki dan pipa i po njemu poslednjom snagom prebira. Lako bi Spomenka sa fotografijama, baš briga Spomenku za Slavkine slike. Nego: „Ne bi se baba zbog slika toliko cimala, mora biti da među fotografijama ima i onog što Spomenka, kao i mnogi, najviše voli, mora biti da su tamo sakrivene neke pare”.

A nije, da Spomenka nema svoj sistem. Ima sistem, skoro savršen sistem, razradila ga žena godinama. Zna Spomenka sve o ovim babama, o ovim „gradjankama”, o njihovoj lažnoj finoći, o porodicama koje nisu kako treba i kako bog zapoveda, i koliko su para takvi ljudi uštekali, sve na grbači poštenih ljudi. I ova Slavka je očito jedna takva gradjanka, gospodja, doktorka. Pa da, fina gospodja, samo putovala. Još bez dece...
Spomenki se gade te žene bez dece, ako su krive same i ako nisu krive same. Bog zna zašto ih je kaznio. Spomenka dva sina othranila, zna ona šta znači kad si majka. Kad poslednju crkavicu autobusom odneseš. I osmeh sina kad mu pare daš, za kladionicu, da ima da okuša sreću dete...

Sad, ovo ležanje u prašini, pod krevetom nije trebalo da se desi, to jednostavno nije bilo u planu. A Spomenka sve planira, tačno zna kako da pristupi poslu, ona ovakve babe čuva već dvadeset godina. Prvo se upozna sa familjom. Od uva do uva osmeh. Da se vidi, da se zna da je ona jedna poštena, prosta žena iz naroda, kojoj je jedina želja i ambicija i jeste da pomogne i služi staroj gospodji. Tako je zavoli gospodjina familja. Jer ona zna dobro da kuva i da sprema i pomogne gospodji, da je okupa ako treba, da sedi pored nje i priča s njom. Da je poštuje. Pa kad se familija žali na one što su pre čuvali gospodju, ona se sve samo krsti. „Ju, kakvi su to ljudi bili, on atakva nije”.

Zna Spomenka da oni misle kako će de je iskoriste, da je glupa seljanka. Oni stan da naslede od gospodje,a ona koja gospodjina govna čisti ništa da ne dobije. Ali neka, Spomenka i hoće da tako misle. A posle... Kom opanci kom obojci. Ko se poslednji smeje, taj se smeje najsladje. I kad u svojoj gluposti ponude eksta pare, ne uzimaš, da se vidi da ne radiš i to zbog para nego zbog ljubavi i dobrote. Da je sama na svetu, ne bi pare ni uzimala, nego ponavlja kako dva sina ima, čestita, oba bez posla u ova teška vremena, samo njima da pomogne...

Prvi su ručkovi od prve gospodjine penzije sjajni, gurmanluk čisti. Spomenka se trudi da zablista. Sve što potroši vrati, račun donese. Poštenjačina kakave nema u ova vremena...

Tako to ide. Već kod druge penzije, pričaš kako je sve skupo. Skupa hrana, skup sapun, sredstva za čišćenje. A ne možeš da škrtariš. Pa gospodja ti dodje kao majka. Ali možeš da stediš, a zna Spomenka dobro da štedi, kao da je njeno, kao da je njena kuća. Mesto teletine govdeina, pa govedinu zameni svinjetina, pa istu belo meso (to je i najzdravije, kaže Spomenka). Na kraju gospodja i ne dobija meso‚jer ni meso nije zdravo zbog krvnih sudova. Nego se prže tikvice. I svaki dan tikvice, u prvoj fazi pohovane, kasnije prazne. „Što su dobre, probajte”, nudi Spomenka.

I gospodja sve slabija i slabija. To je sad plan. Što se slabije jede to i demencija brže napreduje. Zna Spomenka. Kad kucne čas, kad gospodja sasvim zalegne, onda Spomenka na miru može da pretraži kuću. Možda ima skrivenih para još negde? Možda je gospodja ili muž njen, dok je bio živ, neko zlato negde sakrio, neki dukat ili barem zlatan lanac, za koji niko ne zna. Sve bi to dobro došlo Spomenkinim sinovima.

I tako svaki put sve manje para od penzije ostaje. Čudi se gospodjina rodbina, gde su pare. Kako nema više. Samo nestaju pare. I plaši se Spomenka, otkriće da krade, da sinovima daje, na Ub autobusom šalje. Ne plaši se da će da je prijave, dokaza nema. Ali da krene istraga po selu, nije zgodno. Ma nema za šta da je bude sramota, jer svi danas kradu, nego bi ispala glupa, ispalo bi da Spomenka ne zna da krade. Pa koji Srbin ne zna da krade?

Žuri se Spomenki. Jer u gospodji još života za nekoliko meseci. I još bi onda neka druga žena došla i krala mesto nje, majku joj njenu.

I zato više nema dovoljno novca za ceo mesec. Mora Slavkina rodbina da pridodaje. Gleda ih Spomenka, smeh ne može da suzbije. Tek su počeli da sumnjaju. Školovani a glupi, ne znaju da se snadju, od plate žive. Takve oko Uba odmah prepoznaju. Kad sve uzme, kad sve pretraži, dalje će Spomenka da ide, kod neke druge gospodje. Glupo da sedi u stanu, samo za penziju, ako ne nadje sakrivene velike pare ili zlato. Izazov vuče.

Tako je Spomenka sve pretražila. I terasu, i kutije za roletne. Kuhinju po sto puta. Tegle s pirinčem. I tamo svitak para može da se nadje. Ali ništa. Na kraju samo gospodjina soba ostala. To će postepeno, kad se o gospodji brine, samo pogled da baci...

Ali još ne sme onu kutiju da dirne, ono koferče što Slavka stalno rukom prebira. Fotografije što gleda. To hoće Spomenka još da pregleda, pa da je načisto. Onda može koliko sutra celu jednu penziju da pokupi i u selo da zbriše...

Eto. Tako se Spomenka našla ispod kreveta. Da leži, da se krije u prašini, da ćuti da je umiruća Slavka ne čuje. Zavidi ona Slavki, kako god da ispadne, Slavka gore, ona dole u prašini pod prastarim dušecima slovenačke proizodnje. A Slavka se baškari, i na samrti kao gospodja, doktorka.

I sad evo, pred nosom joj slike uzela svojim prstima. Prokleta da je stara mumija. Da satruli živa. Tako Spomenka hukće i nemo proklinje pod prastarim krevetom...

A gore. Slavka slike uzela. Stare slike, crno bele slike. Svaku prepoznaje. Slabo vidi, ali prepozna je. Prstima ako treba, opipa. Neke poljubi pobožno. A na slikama samo prošlost, sve što ti preostane, u životu i braku bez dece. Prvo slike muža i nje, već starih, pa unazad kroz vreme. Posao, godišnjice, dodele, priznanja za rad u bolnici, jer karijera je skoro sve kad nemaš poroda. A kako da ga imaš kad svakli put pobaciš?

Onda one slike hrapavih ivica. One stare sa mora. Herceg Novi 1940. Svi mladi, lepi. Na suncu, na obali, među stenama i mokri. I Svetozar, njena najveća ljubav. Kako je lepa bila ta 1940. Nisu znali da će rat. Koliko ih je poginulo samo, a tako behu puni volje i ljubavi i snage...

Suza se u Slavkinom oku stvara, ali stračke oči su suve i suzama škrte. Htela bi da zaplače Slavka nad svojim životom, nad svojom bolesti od koje je već decedniju nepokretna. Ali ne može da plaće. Pamet i sećanja se vraćaju i nestaju u talasima. Povremeno čuje nekakvo huktanje odozdo, ispod kreveta, iz zemlje. Strah je obuzima. Je li to demon, da li to smrt dolazi po svoje? Ko se to šunja po sobi? Ili joj se samo pričinjava.

Nema odgovora, ne zna kako da objasni. Samo, po svaku cenu, mora da sačuva koferčić. To je samo njeno. S krajnjim naporom pipa i traći. Prsti sami grčevito grabe slike mrtve prošlosti, njeno najveće blago.

MC