Deca
Bila je jesan, rana jesen, te godine kad su me upisali u vrtić. Napunio sam bio četri godine. Pravo vreme za kolektiv, kako se kaže. I mojim roditeljima je to izgledalo kao dobro rešenje za mene. Da ne moraju da mole rodjake i komšije da me čuvaju, da ne moraju da traže žene preko oglasa.
U svakom slučaju, odveli su me tamo, rekavši da će mi biti dobro, da ću imati društva za igru. Meni je ideja u startu bila sumnjiva, ali nisam mogao ništa da uradim.
Sećam se svežine septembarskog jutra, strepnje, dece u redu ispred. Sam taj red, sva ta gužva, sve me to nekako brinulo. Rekli su mi da stanem kod neke devojčice. Devojčica je bila starija i viša od mene, imala je kariranu suknju kao S. naša komšinica, pa me to donekle umirilo. Možda sam bio ubedio sebe da ta devojćica jeste S. i da se sa mnom ne dešava ono što se stvarno dešavalo. (Možda su i ljudi pogubljeni u Aušvicu imali tako neke misli, na putu ka tuševima, da sami sebe umire. )
Unutra je bilo nekkao hladno, vladala neopisiva buka. Deca su se bespomučno drala. Zatvorio sam uši rukama i sklonio ruke, ali larma je bila neprekidna. Bile su dve grupe. Jedni su se tukli i urlali, drugi su stajali sa strane i bespomučno plakali. Ni jedan ni drugi tabor mi se nije svidjao. Video sam i još nešto što me duboko uznemirilo. Red drvenih krevetića na sklapanje. (Krevetići su mogli da se podignu i zakače za zid, baš kao i u nekim zatvoriima.) Tu je bila i vaspitačica koja je stalno urlala. Mislim da nikada do tada nisam bio ćuo takvo snažno urlanje...
Pratio sam kretanje druge dece i viku vaspitačica do sobe za igru. Jedna vaspitačica je bacala deci ogromne drvene kocke za igru. Bilo je raznih oblika, piramida, kupa, kvadra. Neka deca su odmah počela da nešto prave, druga da se gadjaju. Kocke su udarale u parket koji se tresao od udara i trebalo je stalno biti na oprezu da te neka kocka ne udari u glavu. Priključio sam se jednom dečaku koji mi je obajsnio da pravi tamnicu za zarobljenog kauboja. Kauboj je bio žuta plastična figura, a Indijanci su ti koji su ga bili zarobili. Nikad nisam video takve figure do tog dana...
Nekako je i prošlo obavezno vreme, ostavili pored pomenutih krevetića, da nas pokupe roditelji. Na svu sreću bio sam u toj manjoj grupi, čiji roditelji dolaze ranije i koja ne mora da spava u vrtiću. Odahnuo sam.
Dani su prolazili. Mislim da zbog stalnih bolesti i nisam bio tako čest gost u vrtiću, za čime uopšte nisam žalio. Više sam voleo da budem napolju, u parku, ili čak da sam u kući beskonačno posmatram slikovnice i zamišljam sebe u tim šarenim svetovima. Ne znam koliko sam često išao, ali sam išao uvek nevoljno i uz plakanje.
Imam sećanja o grupnom odlasku u park, sa decom iz vrtića. Bilo je to svakako često. Sećam se zelene trave. Bio je veliki park u okviru stare tvrdjave, na samom vrhu. Bila je to jedna velika poljana sa stazom okolo. U sredini je bilo ruševina koje su tu staale trideset godine, od prethodnog rata. Od ruševina nekadašnjih kasarni behu ostali samo svodovi njihovih podruma i mnogo rupa ispunjenih djubretom. Vaspitačice bi otišle na klupu da puše i ogovaraju, a decu bi ostavile da rade šta žele. Ja sam bio među onima koji su se igrali u ruševinama. Ne bih rekao da smo se uopšte nečega igrali. Samo bi puzili po ciglama srušenih podrumna i gledali dole u smeće. Uopšte ne znam šta smo radili.
Bilo je i organizovanijih, energičnijih dečaka. Većina j ebila društvenija od mene. Oni su ćesto pokušavali da započnu neku igru. Recimo čuvenih „kauboja i indijanaca”, što je izgleda tada bila popularna igra. Prvo bi se dvojica inicijatora našla i zagrlila i zagrljeni bi hodali stazom oko poljane i ruševina vičući: „ko će da se igra kauboja i indijanaca, ko će da se igra kauboja i indijanaca...”. Povremeno bi im se neko priključio. Grupa zagrljenih bi rasla...
U nekoj priči sam čuo da se braća ili pobratimi tako zagrle. Nisam imao brata, hteo sam da vidim kako je to. Priključio sam se grupi i jedan ceo krug ili dva ostao sa njima i vikao „ko će da se igra kauboja i indijanaca”. Bilo je nekako glupo, pa sam odustao i vratio se među ruševine. I ne znam da li je ta igra ikada uspela, da li ih se ikada skupilo dovoljno.
Nego, bilo je jeoš jedno mesto gde su nas vodili. Tajanstvena padina brizu propale galerije, odnosno „umetničkog paviljiona”, kakao sam mnogo godina kasnije otkrio da se ta gradjevina zove. Tu je bilo mnogo zimzelenog drveća, puno senki. Ispod drveća bilo je dosta ljudskog izmeta, jer je ljudima bilo jednostavno da tu obave veliku nuždu. Jedan jedini javni WC u parku im je valjda bio predaleko, a možda im je ovako bilo prirodnije, možda su voleli u prirodi da vrše veliku nuždu. Trebalo je paziti da ne staneš u sva ta govna.
U krošnjama su živele veverice, ali one su uvek bežale od nas. Pametne veverice. Ipak, svaki put kad bi ih ugledali nadali smo se da neće pobeći. Drveće je i nama bilo zgodno za penjanje. Igralo je uloge naših brodova, aviona, svemirskih brodova. Vaspitačice su bile još dalje, na nekim klupama, nisu nas mogle videti, nije ih ni zanimalo šta radimo. To je donekle bilo dobro, da se kriješ u tunelu od granja, da možeš mirno da se igraš, kao da nikog drugog i nema. Zapravo, možda sam tu i imao društvo, par tromih i asocijalnih dečaka, kao i ja, sa kojima sam se šunjao kroz granje.
Jednom sam, šunjajući se naleteo na one što su se igrali kauboja i indijanaca. U naročito skrovitom kutku, unutar nekog grma, Sasvim slučajno sam naišao, lutajući. Traci sunca probijali su se kroz lišće na skrovito mesto, ubadali u oči svojim sjajem. U hladu nije rasla trava, dole je bila suva zemlja, komadi papira, nešto prljavo. Bilo je čudno pod tom kupolom.
Tamo je nekoliko dečaka držalo jednog nesrećnika. Držali su ga za ruke, a on se otimao. Neko je prilazio, uperivši nekakvu granu, neki štap u lice izbezumljenog dečaka koji se izvijao.
„Sad počinje mučenje, sad ćemo te namazati govnima”
Na vrhu štapa je zaista bilo nešto žuto.
Pobegao sam. Nije mi palo na pamet da pokušam da spasem žrtvu, bio sam uplašen i sebičan.
Nije mi palo na pamet da nekoga pozovem u pomoć. Bio sam glup. Samo sam mislio da nekako pobegnem od tog mesta, od grupe, od množine i njihove strašne zabave.
Iza sebe sam čuo vrištanje.
MC
Prevod.
Original „De zee” by De Kift
More (D.)
Original „De zee” by De Kift
U tužnim predgradjima dalekim
što su jutrom onako prazna i sumorna,
stoje stabla jorgovana, tako jadna, umorna.
Na trgu kuća jedna,
šesnaest visoka, pokraj jablana u redu
što iscrpljeni k pustom pokazuju nebu.
Pored jablana klupa,
tu spava već sat ili ure dve,
sat ili dva, spava tu „D.”
Leži on, o moru sanjajući sne.
Pio svu noć , svoj dom zauvek napustio,
na more je hteo poći.
Ali nikad na stanicu nije došao, voz je propustio
Na more je hteo iste noći.
jer svakom bolnom more će pomoći.
Dugo je, dugo psovao i proklinjao
onda klupu vide, leže i i sad hrče tu.
Tad je more k njemu došlo
oh, znano lice, dragog mora.
Plavo je more, nasmejano samo njemu došlo
kad je stigla zora.
I „D,” se nasmešio tada,
taj tromi, nepokretni,
mršav, ćelav, bezub tip
k moru je potrčao kao vihor.
Trčeći, jednu je priliku video
kako u plamenu zalaska stoji
To sam bio ja.
Neko ko isto tako sve vreme na more želi
I nikad ne ode.
Spavam i na ljuljašci se ljuljam,
pod granama, u parku,
u tužnim predgradjima dalekim
što su jutrom onako prazna i sumorna.
preveo MC
ceoma tezak prevod, u originalu se pola pesme rimuje, pola ne
https://www.youtube.com/watch?v=6iDxOUMNtc0