НЕКО ЧУВА МОЈ САН

Појавио се тата у мом сну ниоткуда. Прича ми причу коју не разумем. Млад је , коса му је црна, таласаста, густа. Пролази грубом шаком крооз њу и шмрца. Не плаче. Сав је црвен у лицу.
Посматрам његове руке, снажне и нежне.
Мази ме по образу. Образ бриди од жуљева. Длан му је храпав, споља трвд а унутра мекан. Као хлеб од девет кора.
Знам да брине због мене. Седимо на клупи, а око нас све жуто, жућкасто. Као да смо у младој магли. Вртимо се у сну, ја и тата заједно са клупом. Држимо се за руке. Чврсто.
Одједном у левом углу сна црни огромни медвед забрунда. Зуби су му оштри. Као сличуге покојног комшије. Како расте медвед тако расте и тата. Руке су му одједном веће од медвеђих шапа.
Сетим се у сну, тате из братове телефонске слушалице. Срце му је било на издисају. Као и тад и сад видим брата , држи тату у рукама као Исуса Христа са иконе што је висила на једном , храпавом белом зиду. Тата га је равнао мистријом.
Брат стоји на улазу болнице и виче- Где сте људи? Помоћ!
Тата нема ране од ексера, има жуљеве радника, ливца, зидара који светлост лије. Сунце, засијај првог маја, првога маја. Весело, весело. О сунце.!
Долази лекар. Узима брату тату. Брат и даље држи руке у истом положају и чека да тати испумпају воду из плућа.. Да му притисак дође у нормалу. Да нестане црвенила са татиног тела.
Брат није висок као тата и нема руке радника али има срце спортисте. Не плаче. Гута свој бол и тугу. Свој страх и немоћ. И понавља песму са радија.
Чека ме мој Бог.
Мисли о синовима које је крстио, о себи који је крштен недавно. Рачуна ли се то ?
Можда мисли и на мене , на сестру. На нас две. Кума и кум су нас украли по рођењу и однели попу у празној Цркви. Да нам да дух Печата.
Одричеш ли се сатане и свих дела његових
Одричем се.
Брата боле руке , као да тату и даље држи.
Јеси ли се одрекао сатане! –
Одрекао сам се!
Брата гуши у грудима. Жига да ту негде око срца.. Ако пусти барем једну сузу испустиће тату.
Сједињујеш ли се са Христом!
Сједињујем се!
Затворених очију чека да га обришу белим пешкиром . Прамен косе пада на мермер. Па још један. Мермер се зацрнео. Поп се чуди ко је крштен а ко је кум.
Тати је боље. Срце је поново живо.
Брат уз уздах спушта руке.
Тата је у сну нарастао као див. Али како расту његове руке тако расте и медведова глава. Зуби су му све оштрији и већи. Беласају се као турске сабље. Бојим се да ће тати прснути кости. У ушима бубња лом. Хрскање.
А онда у сан улети мој велики црни пас. Нестаје са медведом у хуку подивљале реке. Мој добри верни црни пас са белим крстом на грудима. Таквог пса има и сестра . И братова деца. Убеђујем мужа да су нам послати да нас чувају. Не верује у будалаштине. Могли смо да имамо беле пудлице или кокер шпанијеле. Ирског сетера или обичног авлијанера. Наши црни пси са белим крстастим грудима чувају наше снове. И нас у њима.
Добро је . Тата је жив. И брат је жив. И све ово личи на један, само још један сан.
Ружан сан.
Отварам очи. По ко зна који пут гледам исти прозор. И дрво у њему. Сунце изнад њега вири кроз беле завесе. У раму се ухватиле две мале птице. Једна мува. Два мала облака и нацртана птица у лету.
Поред кревета лежи мој црни пас. Бели му се крст на грудима. Гледа ме право у очи. Жмирка. Зева. Протеже се.
Данас је субота.
Задушнице су .
Запалићу две свеће .
И трећу за маму која није стала у сан.
( сестра све ово исто понавља негде тамо далеко , где цвета багрем жут баш поред гроба . Ми смо близанке. Ја имам татине очи, она мамине.)