O

Ja sam O, čuvar. To je u meni, mada je teško objasniti šta sam i ko sam ja. Ali znajte, kada otkrijem nedostatak, ja ga popravljam i čistim vrlo temeljno. Ništa iza mene ne ostane.

Ne plašite se, dečice moja, sada kada znate da sam tu. Dugo je trebalo da se pojavim, dugo da primetim, dugo da počnem. A sve vreme sam sa vama, nisam ni dolazio ni odlazio nekuda, samo sam eto tako, tiho postojao. Kretao sam se, leteo kroz nezamislivo duboke bunare vremena, sažimajuči u sebe bol sa neizmernih daljina, osećajući titraje neizbrojivih svetova. Ne pitajte zašto? Ni ja ne znam kao što ni kiša ne zna uzroke i razlog svog padanja na zemlju.

Teško mogu da vam objasnim, vi ste smrtna i kratkovida bića. Ne kažem to da bi vas nipodaštavao. Sve vas ja volim. I sve u prirodi ima svoju ulogu, nema tu viših i nižih. Jedni se samo više ili manje plaše smrti, više ili manje osećaju bol drugog. To je sva razlika.
Uzmimo bića koja vi doživljavate kao niže od sebe, crve ili gliste. Svi znate da bez njih zemlja bila neplodna i pusta. Želim da mislite o tim jadnim bićima bez očiju. Šta je zajedničko za vas i za njih? Ta ista, beskrajna, luda glad za opstankom, ta želja za životom. Crvi, gliste, bakterije, svinje ili psi. Sve su to vaše sestre i vaša braća.

Kako znam sve o vama? Reći ću vam. Zamislite mrežu. Zamislite mrežu koja dotiče sve što je živo u svemiru. Svaka bol, svaka smrt u svemiru čini da mreža zavibrira. Da ja zavibriram.

Ali nisu sve smrti iste.

Neke su smrti kao iznenadne eksplozije, kada zvezde, komete i zemljotresi unište život na čitavim planetama. Ili ga ponište i naprave mesta nečem novom. Mreža se onda snažno zatrese, toliko snažno da eho bola odzvanja prostorom i vremenom milenijumima, eonima. Ali onda, sve se napokon smiri, samo bespomučni krik patnje ostaje da živi u meni, u mom sećanju, samo u mom. Jer ja sam rezervoar bola. Ja sam osigurač i sećanje Svemira. Kada me ne bi bilo, možda bi se svemir raspao od užasa pred svom tom patnjom. Svaki bol mogu da primim u sebe, da ga progutam. Osećam uzrok i posledicu, znam da je prauzrok takve masovne smrti samo prosto i prirodno kretanje zvezda i kometa koje ne osećaju, koje nemaju moći da osete bol koji nanose i ne razumeju razmere uništenja koje nehotice ponekad čine u svom beskonačnom igrokazu. I lako svarim takavu smrt.

Druga je vrsta smrti kada jedno živo ubije drugo živo da bi ostalo živo. Kada vuk zakolje kozu, kada riba pojede drugu ribu, kada bakterije dovedu nekog do bolesti i smrti. Krokodil u čeljustima lomi zebru, zmija guta još živu žabu, jedan insekt komada drugog. Nomad zariva nož u beli vrat koze i ona plače dok krv otiče u prašinu. Sav taj bol je u svrhu života, to je bol zbog života i da se život produži. Taj bol postoji jer je život tako konstruisan, tako je sam sebe stvorio, da ne može bez bola.
Ta je smrt nemušta i neophodna životu. Da nije tako, bića koja jedu druga bića ne bi postojala. Na svim planetama rasle bi samo biljke, raširene i usmerene ka zvezdamna čijim se svetlom hrane. Pa i one bi, u silnoj žudnji za životom, u silnoj gladi zakrilile svojim listovima neke druge biljke i tako ih ubile.
I vi ste nekada ubijali samo zbog gladi. Vaši su lovci osećali bol plena. Molili ste Oca svih jelena da vam oprosti što ste se drznuli da ubijete jedno njegovo čedo. Znali ste i osećali da Otac svih jelena pati kada mu ubiju dete, kao što ste i vi patili kada bi lav odneo jedno vaše. Ma niste čak bili ni sigurni da li Otac svih jelena postoji, ali za svaki slučaj... Činilo vam se da je nemoguće da je postoje jeleni bez Oca zaštitnika. Pazili ste da ne povredite i ne uvredite mnogo Oca svih Jelena i Oca svih bizona i Majku Zemlju i vile čuvarke potoka i žalosnih vrba.
Osećali ste nekako da svaki kamen, svaka pećina, reka, jezero ili stablo breze ima svog nevidljivog zaštitnika, svog nevidljivog duha i da sve to zajedno jeste neka celina i smisao koju neka nevidljiva sila čuva i drži u trajanju.

E pa ja sam ta sila, ja sam taj duh. Ja prožimam sve. Štitim sve i pazim na sve deco moja.

Sada, kada znate, pričaćemo o trećoj vrsti smrti. To je smrt kakvu na vašoj planeti samo vi proizvodite. Vašu decu ne odnose više lavovi. Zaboravili ste kako je to. Sve ste zaboravili, počeli ste da planirate. Bili ste pametni, a ipak ste na kraju ispali glupi. Pamćenje vam je kratko deco moja. Ništa, ja ću vas podsetiti. Moje je pamćenje beskrajno.

U početku bi dobro. Ali već vaši prvi koraci vašeg razvoja izazivali su nelagodnost. Tada su posledice vašeg delanja bile zanemarljive u sveukupnosti Vaseljene. Jednostavno, stvarali ste malo besmislenog bola i patnje.
Samo, kako je vreme teklo, osetio sam da se nešto dešava, nešto jako loše. Prvo nelagodnost u delovima mreže bliskim vašoj planeti. Kako ste se više „razvijali” osećeo sam sve više snažne impulse užasa.
Na kraju, vaša planeta je u meni zablistala kao sunce odvratnog, nepotrebnog bola.
Dok su neki od vas još poštovali zaštitnike, većina je poverovala da je nešto posebno. Opasna je to iluzija. Sagradili ste zgrade u koje ste trpali druge životinje koje ste hranili i jeli ih posle. U čemu je razlika između vas i lovca koji ubija kopljem, pitaćete. Pa razlika je u tome što ste životinjama koje ste zarobili ukrali ne samo slobodu, nego ste im ukrali živote, od rođenja do smrti. Gledao sam vas kako kopate, spaljujete, rujete, prljate. Vaša rasa postala je jedna odvratna gbojna rana na površini planete.

Nanosili ste stalnu patnju sebi i ostalima da bi ostvarili „više”. Više putovanja, telefona, satova, zgrada, odeće, iskustava. Sve ste podredili sebi. Falio vam je osečaj da „više” može postati „malo”, ili „ništa”. Nije da među vama nije bilo mislioca koji su upozoravali. Vi ih niste slušali. Niste slušali ni one koji su i dalje lovili kopljem, kada su vas upozorili da ste na lošem putu. Sada je kasno.

Nastavili ste da zgrćete. Kao da svemir postoji da bi neko imao ili nemao. Poverovali ste, ubedili ste sebe da je moguće posedovati nešto, osim svog tela. Recimo, držite kokoške, životinje rođene da trče i kreću se, neprekidno u malim kavezima. Primera je bezbroj. Držali ste jedni druge kao robove, kao žive mašine, razdvajali ste porodice, gušili ste milione u gasnim komorama. Primera je bezbroj. Svaka ta pojedinačna muka bez smisla, svaki udarac malja u potiljak, sve je to urlalo, odjekivalo Kosmosom. Jedna takva besmislena smrt u tresla je moju mrežu jače i duže nego smrt ogromne, ali nežive zvezde. Vaš deo svemira kupao se u okeanu bola dok ste vi smišljali teorije i ideološke sisteme koji bi opravdali ono što činite. Jer, negde duboko, u vama ostale su trunke sećanja na vreme kada ste poštovali prirodu.

Sve je za vas postalo stvari, nabrojive, uknjižive stvari. Knjižili ste emocije, orgazme, sećanja, letovanja, pejzaže. Dokumentovali ste sve na vašim društvenim mrežama. Kao da ste znali, kao da ste predosećali. Ali nikog ne zanimaju besmislene arhive vaše lepote, vaših osmeha. Sve će nestati sa vama.

Ne plašite se, strah je smešan. Pogledajte kako je nebo puno zvezda i shvatićete kako je strah smešan.. Pogledajte sebe same. Niste dobro i nije vam dobro. Na tabletima ste i na tabletama. Čekate novi film, novo uzbudjenje, novi proizvod. Zapostavili ste decu. Ne sećate se predaka. Penjete se stepenicama besmislenih hijerarhija. Žudite za praznim simbolima uspeha i moći. Svaka vaša nova generacija je sve gora i gora, sve tužnija, sve više opsednuta sama sobom, sve spremnija da uništava i gazi.

Ali sada ste došli do kraja. Bol koji zbog vas osećam je neizdrživ. Vašu mladost zahvatila je epidemija mrtvila. Vi ste sada sebe zaklučali o one kaveze u kojim ste strpali i kokoške. Ali sada ćete videti šta je prava epidemija i kako se u trenu sve može obrušiti i preokrenuti. Sada ćete videti...

Ne plašite se. Ozdravljenje znači uklanjanje bolesnog tkiva. Nije strašno što ste vi to bolesno tkivo. Deo ste procesa ozdravljenja. Priroda nekada pogreši. Ah koliko se to puta do sada dešavalo. Zato su Tvorci, ako ih ima, ostavili mene. Da bdim i da čuvam. Da čekam, ako treba eonima, da osetim ako dodje do greške, da je ispravim i obrišem.

Vi ste sebi naravno predstavili ideale estetike, duhovnosti, umetnosti... Vrednost vaše vrste. Ali to sada ne znači ništa. Ja osećam samo anomaliju, grešku koju ću sada ispraviti.

Poslao sam vam bolest. Spaliću vam pluća. Gušićete se kao ribe u rekama koje ste zagadili. Gušićete se kao ptice u prosutoj nafti, gušićete se kao oni koje ste ubili gasom.

Kasnije će nastupiti druge stvari, druga sredstva. Bićete siromašni i gladni. Polako čete nestajati dok ne nestane bola koji činite Kosmosu. Ili dok vas ne nestane.

Imate nevidljivog neprijatelja. Da biste se borili protiv njega morate da se zatvorite, da se kaznite, da budete tihi, da se ne krećete, da ne dodirujete jedni druge. Time ćete samo smanjiti bol, ovaj put. Neće biti koktela, putovanja, hepeninga. Sećate se davnih ispita zrelosti, pokore, samoranjavanja. Vaši stari su znali da su grešni, sećali su se. Vi ste zaboravili, ali ja ču vas podsetiti. Zato sam tu. Da se zajedno radujemo povratku pamćenja. Da se zajedno radujemo popravci koju ne možemo izbeći.

I znajte, ja sam vaš prijatelj iako vam donosim smrt. Ona je nevažna, jedan nebitan i zanemarljiv dogadjaj, ona ne predstavlja ništa u beskrajnom tkanju Univerzuma. Vi niste ni zrnce peska u nepojmljivim daljinama koje se stapaju u meni. Vi ste ništa u provaliji vremena koje ne možete razmeti. Umiraćete masovno, bolest će se vraćati. Život preostalih će se promeniti.

Vaš kraj značiće sreću mnogih. Čitave planete. Setite se onih bića sa početka priče, onih malih crva. Obradovaće ih vaša propast kao nikog, daćete im obilje hrane.
Radujte se zajedno sa crvima!

MC