Дискусије : Књижевност

Коментар
Кад схватиш да никог нема
borisaR
(gutac plamena)
15. септембар 2019. у 21.11
Кад схватиш да никог нема

Кад се нагло пробудиш ноћу
погледаш кроз прозор, киша се спрема
Урониш назад у самоћу
Изрониш и опет никог нема.

По сјећањима лијепиш поштанске марке
од сасвим самог правиш самљег,
Биле су то прерушене варке
Ричард није срца лављег.

Хваташ се за ријеч, вријеме или обећање
кад је то неком и значило нешто,
али то је празно обраћање,
самог себе лажеш вјешто.

И дуго зуриш у имагинарно
док вјетар шапуће кроз гране дилема
Било је то друштво одабрано
Какво друштво, никог нема

Не, ниси једини, видиш преко пута
масу непредвиђених званица
што по ходницима усиљеног тромо лута
из празних возова, дуж пустих станица.

И од тога ти буде некако лакше
па се вратиш ковању сопствене среће
Измишљени пријатељ по рамену те тапше
Само он те никад оставити неће.

Б.P
Qubic
15. септембар 2019. у 22.21
Odlična pesma


Čovek je čoveku izmišljeni prijatelj, amigo
borisaR
(gutac plamena)
16. септембар 2019. у 19.41
Хвала Qubic,

Сјећам те се још из златног доба ове дискусије. Увијек одмјерен у похвали, али и критици. А иза свега је провејавала једна општа начитаност и знање.
Нисам одавно написао пјесму па неколико њих за пар дана. Подсјетило ме то на најбоље дане што се тиче поезије. Ја сам почео писати ту и тамо са 15 година али тек са ратом сам то интензивирао. Са 22-23 десио и се прави цунами инспирације. Писао сам јако пуно, 5-6 пјесама дневно и пар прича. Био је то начин да останем нормалан Наравно није то све било квалитетно али враћао бих се томе касније, нешто мијењао, нешто одбацивао и тако то. Елем навикао сам да не журим тако да ме овај талас и самог изненадио.

Елем, радујем се да те видим на овим страницама.
Qubic
16. септембар 2019. у 23.27
Hvala ti na komplimentu borisaR, zaista volim da čitam i volim kad pročitam neku dobru poeziju ili prozu pogotovo u ovim vremenima opšteg ludila i bunila dok čekam da se neke stvari razreše (jer neke stvari ne zavise od nas), a naročito poeziju i prozu koje oplemenjuju i nekom alhemijom nesklad pretvaraju u slkad. (Volim i onu drugu doduše koja bez momenata (tih) prevazilaženja direktno suocava sa nekim teškim istinama i stvarima jer život je dobrim delom i takav)... pa tako često čitajući prepoznam (i) neke svoje misli, osećaje ili osećanja kao i nešto drugo, i osetim se bolje, ali i boljim (ili bar istinitijim) nego što jesam.
...Lepa, plemenita duša kreira, stvara, mada sve ima svoje vreme (i rušenje je jedan deo /tog/ stvaranja, tako bar kažu stari mudraci).

Ti pišeš skladno, neusiljeno, imaš prirodni talenat, (i uvek te rado čitam).

Pozdrav
tajka
(trener)
17. септембар 2019. у 07.44
Baš dobro! upečatljivo.
damijan
(primenjeni matematicar)
17. септембар 2019. у 20.27
Pridruzujem se čestitkama,I
Pesniku skidam kapu...
Tanjuska-c
(na)
18. септембар 2019. у 14.06
дивно...искрено
borisaR
(gutac plamena)
18. септембар 2019. у 17.45
Хвала свима.
Тајка, Дамијан и Тањушка било би лијепо да се ово мјесто очyва. Ја и ове наше размјене мишљења, писаних ријечи или шала видим као мали допронос томе.
geriatrikus
(zvakac karamela)
19. септембар 2019. у 21.39
Ова директно на желудац пада... што би мој покојни ђед рекао: „Е јеси је скнадио”, Бориша
Tanjuska-c
(na)
20. септембар 2019. у 12.03
Бориша.. Увек те радо читам.. Пишеш скромно, искрено и без амбиција за популарност, успех и дипадање. Пишеш као неко коме је битно писање а не афирмација на сербиан кафеу. Дођем ја повремено овде 😊
borisaR
(gutac plamena)
21. септембар 2019. у 20.39
Хвала ти Тањушка на бираним ријечима.
MC_
(Bihilist)
23. септембар 2019. у 07.26
Zaista meestralno, antologijski.
Svaka strofa stabilna, odmerena.
Tema odlicna, aktuelna.
Rive
(Muzika.poezija i fotografija)
28. новембар 2019. у 15.29
Borisa,skidam sesir uz duboki naklon za pesmu.
Odavno nisam bio ovde,nije zivo kao nekad dok je zemlja bila ploca.Dace Bog da opet „krene”.
Iskreni pozdrav
Коментар Запамти ову тему!
Looking for PomPom Keychains?
.