„Kupujte ruske časovnike”
MC_
(Bihilist)
29. јул 2019. у 04.41
„Kupujte ruske časovnike”
(Basket u kraju)
Još uvek postoji u kraju ono mesto za igranje basketa. Malo ga je teško naći, veći deo tog prostora pojeo je parking, automobili ostavljeni na zelenoj površini, nove zgrade... Kad dodješ tamo iznenadićeš se koliko se teren smanjio. Koševi su još tu, ali nema obruča i nema mrežica. Ne bi čovek iz daljine ni rekao da su to koševi, tako skriveni i posramljeni. Betonski plato pun je smeća. Košarka se tu ne igra. Nikoga više nema tamo.
Hoćeš da ispričaš kako je nekada bilo? Vuče te, a? Vuče te. Moraš to da priznaš sebi. A da li si siguran da je ikada bilo? Da li si siguran da li je ikada bilo drugačije, da li je moguće i zamislivo da je bilo nešto drugo, drugo od ovog što se svaki dan ponavlja i vidi. Ko bi ti poverovao?
Udješ u teren, zaobijdeš zelenu površinu koja je sada samo blatnjavi parking. Diviš se tim vozačima, tim ljudima kojima je parking mesto danas osnovna potreba. Diviš im se, kao nemalac automobila, kako imaju tu potrebu koju ne razumeš jer nemaš. Prođeš do terena. Ograde su skroz do linije. Sine ti kroz glavu da niko ne igra jer je na takvom terenu nemoguće igrati. Ništa nije ostalo isto. Ništa te ne podseća, ovo je neko drugo, isto. Ovo je samo postmoderna simulacija terena koga nema. Ovo je samo slika sveta, slika, rekoh. Jer originali su nestali, a ovo što nam je ostalo, to je iskrivljena slika. Kao život bez života, kao detinjstvo bez druženja, kao beskrajna zanimljivost YouTube kanala i istost koja se preslikava kroz ono što vidimo, kroz ono što nam puni mozak, jer se on uglavnom bavi gledanjem. A gde je ostalo? Ko je ukrao ukus i miris znoja i dodir i viku i strah i nadu. Čujem kako klinci pričaju o virtuelnim svetovima. Oni žive „tamo”, a ovo „ovde” im služi samo da razmene iskustva o onome „tamo”.
Zato ti i neće poverovati da je svake nedelje bila utakmica. Košarkaški klub „Stari Grad”, besmislena reklama na zidu koje više nema „Kupujte ruske časovnike”. Nije bilo firme koja bi sponzorisala takav klub, nije bilo nikoga kome bi bilo u interesu da tu postavi reklamu za bilo šta. Nećeš mi verovati, rođen si u vremenu, u kome je sve komercijalni interes, da tamo nije bilo interesa. Samo radost igre. I tako, neko se dosetio da napravi tu opštu reklamu, reklamu koja generalno upućuje, slično zidnim apanelima u bolnicama koji upućuju na zdravu ishranu i prevenciju bolesti. „Kupujte ruske časovnike”.
Prvo su igrali bez dresova, posle su imali plave dresove. To je bio veliki iskorak. Svake godine dolazili su novi igrači. nikad nije falilo novih nada i novih igrača- ionako je samo igra bila važna. Mada, sećam se tuča oko neshvaćenih ili neželjenih odluka sudija. Sećam se gužve, sećam se pokreta. Drugoga se ne sećam.
Kada je prestalo?
Igrali su još devedesetih. Kada su prestali, ne znan. To govori više o meni, da je prestalo da me zanima, da sam ušao u neki ozbiljni, nezanimljivi život. Kada je nešto opet počelo da me vuče tom mestu, bili je prekasno. Sve se već bilo promenilo i sve je već bilo propalo. Nije to bila ona promena koju su ljudi oduvek primećivali sa starenjem. Ovo je deformacija, masovno povlačenje u sebe, traženje zabave na tabletima ili u tabletama. Naš kraj, konačan i neopoziv.
MC
tajka
(trener)
31. јул 2019. у 09.42
Svidja mi se ova priča jer razumem svako slovo. Bravo Mc.
Ovog leta sam prošetao posle mnogo godina našim bivšim košarkaškim terenom na Miljakovcu i 'nije mi bilo dobro'. U glavi zuji, srce lupa a noge klecaju.))Vučem sa sobom neko drugo telo a nekad sam na terenu leteo, zakucavao...Da je glava ista videće se dole u priči koju sam napisao pre nekoliko godina. Odem zbunjen sa terena pa se posle par uličica vratim jer sad tehnologija daje mogućnost da snimim sve da imam kod sebe kad već imam u sebi...
Sećaš li se Tony
Tog jutra Neša je bio pun elana. Raspoložen reši da ode u obližnji park i ponese košarkašku loptu. Neverovatno kako ga je išlo! Što ono kažu, kao nikad, sve je ulazilo što je šutnuo! U pauzi dok je pio vodu ugleda visokog crnca kako radi neke svoje vežbe. Još ranije je čuo priču za njega da je bio ozbiljan košarkaš. Beše baš onako fit sportski tip, desetak godina mlađi od njega, već 58-ogodišnjaka.
-Oćeš da ubacujemo. -Ajde, prihvati Antony, odmeravajući Nešu.
Dok su neobavezno ubacivali i ćaskali otkrio je da je Ginisov rekorder u asistencijama (22) u koledž basketu i jednnu godinu pokušavanja u Miami Heat-u. Objasni Tony Neši pravila igre Hourse, (nešto kao srpski Put oko sveta). A da, pred sam početak partije reče sa podsmehom da ne voli da gubi licem sigurnim u pobedu? Pogođen u centar inata Neša mu odgovori da je iz Srbije zemlje košarke. Da je bivši basketaš Đavola sa Miljakovca i da će ga zapamtiti jer on nikad ne gubi! Nikad ne gubi pre meča bez obzira na protivnika, rekao je u sebi da ne bi slagao sebe. Nije imao vremena da mu objašnjava da su oni, drugari iz kraja, tesno izgubili u polufinalu Beogradskog turnira „Tim moje ulice” protiv juniora Partizana, pobedivši pre toga vršnjake Radničkog sa Crvenog Krsta. Ne bi shvatio važnost tih rezultata. Njegovi saigrači su bili Ljuba, Džonika, Toma, Srba, Čombe, Hica, Lane…a ne kao njegovi neki Šekil O’Nill, Alojz Morning, Medžik Džonson i šta ti ja znam koje sve NBA legende 80-tih. Žalio se na njegovu bangavu loptu, svoju nezagrejanost, dok je Neša već pri šutu samo nastavljao započeti niz i vredno skupljao poene. Dobije ga „na žilet” prvu partiju! Pre druge mu najavi da se ne iznenadi, ako ne bude trećeg meča, jer od šuta do šuta uviđa sa kim ima posla. Crnac uhvati ruku, šutira trojke nepogrešivo, a ponekad i iz auta da dokaže razliku u klasi među njima i dobije ubedljivo drugu igru. Ali ipak…nema dalje! Meč je završen! NEREŠENO bato!
-Pamtićeš ‘čovu’ iz Srbije Antony doživotno, rekao sam ti na vreme! Smeje se Nele, na šta se Tony iskrivio od smeha, ne verujući svojim očima da on to ozbiljno misli. Poziva i izaziva glasno na odlučujuću treću igru, ali ipak ...nastavka i pored moljkakanja nema pa nema! Bar za danas jer Neša ‘nikad’ ne gubi (pre meča)! Njegovo sportsko srce je taj dan bilo u oblacima.
Šest meseci kasnije Toni i Neša su se videli par dana posle ubedljivog poraza Srbije u finalu svetskog prvenstva u košarci od USA 2014.
- E da su te poslušali ovi tvoji pa prekinuli meč posle 5 minuta kad ste vodili, aludira na njihovu igru Hourse i (ne)dovršenu partiju nasmejani Tony.
