Smrt u Veneciji

Osećam već,
Kazanovin duh za vratom,
sa slikom
Filipa - Tomasa
u džepu,
šunjam se,
gadim, ovim
smrdljivim gradom.

Zadah kloaka,
odurna
pesma gondolijera,
karneval
romantični parovi,
ubitačna vreva.

Ah rodjače,
da li si sve ovo već znao?
I pitam se sada:
da sam ja bio ti,
da li bi
zakotrljao Marinetijevu glavu
po trgu Svetog Marka?
Bez suze u oku,
bez kajanja,
da li bi
crkvu Gospe od zdravlja
spalio do temelja.

Ah rodjače?
Da li si još tu?
Ne reci sada
da nisi znao tada:
plač roba,
oči mrtvih riba,
novac dužda?
posečena stabla,
rukav invalida,
ogledalo cara?

Ne reci samo,
da nisi znao
još tada.

Znaš li, osećam već,
Kazanovin duh za vratom,
znojavim dlanom stežem dršku
srpa zardjalog,
šunjam se kradom,
deca Zapada
praše ulice ovim
prokletim gradom.

Ko brzi će biti?
Sigurna ruka?
Pogled mudraca?
Krvava, mala, pačija srca?
Uzalud,
espresso je gorak,
diše mi se široko
pa
gledam u nebo,
čekam da planu
Volodjina surova sunca.

I neka sve ode netragom.

MC