Nisam Simonov, ali me pre nekoliko godina ova njegova pesma inspirisala da napišem nešto.

Чекај ме,
ја сам залутао некуд,
по белом свету.
Чекај ме,
јер сам те се пожелео
као свом детету.
Као мајци у завичају,
као души на издисају.
Чекај ме,
ја ћу засигурно доћи,
у твоје скуте
да се смирим,чекај ме.
Ти, што једино још
можеш да ме чекаш,
а да се не наљутиш.
Због тога што си таква,
и толика,
ја те волим.
Чекај ме,
мене несрећног морнара,
што је залутао по
разним светским океанима,
па не уме да се врати.
Чекај и када за чекање,
прођу сви возови
и исцуре сви сати.
Чекај ме,
јер ко зна кад ћу,
и одакле да се појавим.
Сморен, покисао,
тужан и пијан.
Од путовања дугих.
Чекај и надај ми се,
јер ја немам чекача других,
до тебе,
судбино,
и моја родбино.
Чекај ме,
да кад дођем,
скинеш ми ово бреме тешко,
које вучем са собом,
ето већ годинама.
Чекај и надај се,
да ће и чекању твоме
једном доћи крај,
можда са првим ластама,
можда кад дође Мај.
Чекај ме,
да не умрем на кућном прагу,
кад погкедом схватим,
да ме уствари
не чека нико,
и да је све што сам постао
једно ништа превелико.