Slepac čeka Vesnu

sto ledenih dana,
ruke su moje
crne od gnojnih rana.

Najednom, mrzni ne ćutim strah.

Otvaram vrata i
dišem tvoj dah
Kako samo samo dugo sanjao
i tresao se od zime,
u krpama trulim, kunjao,

šaptao ti ime.

Je li to sad tvoja zlatna kosa?
čujem li lastavice?

Umesto slepih ociju
vidim prstima sada,
slutim toplotu
osećam sunce sad prirodom vlada.

Zaboravih na mah
sive dane kneginje smrti, Morene
gle,
drveće se već pupoljkom nosi
i sva se polja već šarene.

Tamo počinje igra
tamo miriše trava
deca se hvataju za ruke
i šumom ori se pesma.

Vesna.