Dejan koji je postao senf
(ugostiteljska bajka ili o letovanju jednog uspesnog mladog coveka)

Predvece, sastaju se mladi parovi na stepenicama ispred pozorista. Cekaju jedni druge, na cele sate ima ih najviše, gotovo da se stvara guzva. Devojke su uglavnom paradno sredjene, utegnute, nasminkane. Od muskaraca se sire pare losiona „posle brijanja”. I jednima i drugima se lica sjaje odajuci cudno uzbudjenje i iscekivanje. Dejan obozava upravo to mesto, sa mukom se popne preko hridi koja deli grad i prilazi pozoristu kroz vrevu saobracaja. Gega se u svojim bermudama, u svakom gramu sebe nosi u obliku masti uspomene na svoje obilne americke obroke, na visestruko upotrebljena ulja u kojima se przio pomfrit kod „Meka”, pa dalje masni sir u bezbrojnim picama koje je pojeo i narucivao, pa cream, pa americke krofnice. I samo njegovo ime kao da je vezano za hranu - dobri i ponosni „native white men” izgovaraju kao Dizon, nesvesno ubacujuci u svoj recnik marku slacice iz Francuskog grada koga nikada neće videti zbog svojih prekratkih godisnjih odmora i sveopste kompeticije na radnom mestu.

Dejana zanimaju samo žene. Do sada, do svoje 29-te godine nije sreo idealnu ženu za kojom traga. Nije sreo zapravo nikakvu ženu. U stvari sreo ih je ali nije imao ništa s njima. Osim poslovno. Isao je u tu plesnu skolu, kao i svi fini momci na Zapadu kada su u potrazi, ali nije pomoglo. Tamo je mogao da ih dodiruje, ali i pod njegovim rukaama osecao se kao da između njega i njih postoji polje sile. Odbojne sile, neka nevidljiva granica. Kao da one nisu stvarne, kao da su lutke, simboli, apstrakcija. A sve dalje od toga mu je velika tajna.
Iz razumljivih razloga, Dejan je kasnije zavoleo porno. Da olaksa sebi. Prvo ga je uzbudjivala preciznost mehanicke penetracije, to naglaseno vodjenje ljubavi„ . Bas onako, jednostavno, predvidljivo, poslovno i glatko. To je bio taj ”sex„, aktivnost tako bezbolno standardizovana i opisana, prilagodjena urednom domaćem, gradjanskom zivotu. To ritmicno pokretanje, stenjanje koje izvode iskusne starije žene (takozvane stenjacice), to je sve sto Dejan zna o tom poslu. Jer ako i mnogi intelektualci odnosno visoko-obrazovani samci, Dejan oseca neodredjenu nervozu kad misli na žene, na njihova tela posebno, na to što one nisu kao on, nemaju organe koje on ima i obrnuto. Njegova mama je bila dama i odredjene stvari nikako nisu bile dopustene Dejanu da sanza, a on je bio dobro i poslusno dete….

Ovde, na preriferiji civilizacije, su stvari nekako drugacije, odnosno žene su nekako drugacije. Vidi se da vise uzivaju u toj igri. Vise traže i uzimaju ali izgleda da vise i daju. I posmatra tako Dejan tu neobičnu igru parova, cudi se sto njihovo ponasanje ne može u potpunosti da podvede pod ”porno„. Maze se nekada kao deca, grle se neobično. Kao da se često međusobno daju jedno drugom. ”A to je„, misli Dejan, ”potpuno suprotno razumu, nauci„. Jer Dejan zna da je zivot ugovor, da se ništa ne dobija besplatno i ništa ne deli. U najboljem slučaju dobijes koliko ulozis, i to je to. Ovdasnje žene nisu kao one iz filmova, nisu snažne licnosti, nisu samostalne kao žene iz Kalifornije, nekako su meke i nedefinisane, kao deca. I ta ga nepredvidivost, nesposobnost da otvoreno ispolje sopstveni interes uzasno iritira. Kad bi se usudio da krsi zakone, sada bi oteo jednu od ovih slabih žena, zaplasio bi je i silovao. Ili bi je nagnao na orlani seks. Da, bas to, oralni seks. Neka jeza, osecaj moći provlaci se kroz Dejana. Mora biti da su se tako osecali engleski moreplovci na dalekim juznim morima. Tropski rajevi, divlje, blage žene. I šta onda da uradis, osim da ih porobis i iskoristis na sve moguće nacine. Jer svet je izazov, i on zna da je sve borba, ako ne otmes ti, otece neko drugi. Ono što ne možeš oteti, unistis. A opet... Nije sve ni tako sigurno za jednog civilizovanog coveka. Ima pravih zmija među njima, i zato se Dejan i nije nikad odvazio da koristi usluge javnnih žena. Ponekad hoće da patis, uzivaju u tome. Bilo je na televiziji, neki Amerikanac isao na Tajland da se zadovolji i provede, pa je naleteo na nekakvu kurvu koja je u vaginu nekako stavila zilet, pa se tip sav rasekao i jedva siu ga spasili. Eto, tako razmišlja Dejan dok se plato ispred pozorista polako prazni, sve je manje parova, sve manje golih nogu, sve manje mesa za kojim on toliko uzdise u svom malom studiju u Carmelu. Eto, opet se ništa neće desiti, niakda se ništa ne desava. Sa svim novcem koje ima, iako je pouzdano shvatio sa televizije kako žene vole novac - ništa…

Plato iznad pozorista polako se prazni. Ostao je Dejan, ostala je i neka baba, prodaje ruze. Kome Dejan da kupi ruzu? Sebi samom, gospodji mami? Prolaze još neke žene. Prolaze neke malo starije, trideset, cetrdeset. I one su zanimljive, na neki drugi način možda. One ge preziru otvoreno. U filmovima su takve žene uvek nekako pohotne, i opasne. Uvek bi nekako da iskoriste muskarca. Naročito jednog neiskusnog muskarca kao sto je on. On je ipak jedan pravi programer, ima Microsoft sertifikat, glupo je da provodi vreme ovde kao klosar.

I ta patnja, to dvoumljenje, nesigurnost i očaj prolako se sire velikim Dejanovim telom. Silaze niz kicnmu, dodiruju nervne zavrsetke, putuju u pravcu velikog trbuha. I onda, desava se to. Neki nejasan signal, nekakav nagovestaj. Nešto u zelucu. I pre nego sto je mozak svestan. Neka mudrost njegovog sala, šta li? Nezadovoljstvo trazi zadovoljstvo, satisfaction. Dejan se okrece, i odlazi nizbrdo padinom. Jedna misao se polako, bez zurbe” oblikuje u njegovom malom mozgu. Prvo se jave obrisi, onda sve to postaje mnogo konkretnije. Asocijacije trzaju vizuelni korteks i on već vidi, kuda ide. Samo jedno ime, jedan oblik, jedna reč - glad. I dok se priblizava ulici sa velikim brojem „ugostiteljskih objekata”, sve miu je jasno - Gladan je. Uzasno je gladan.

„Mi, stranci smo ovde glavni, sve je tako jeftino”, razmišlja Dejan. Eto, za susednim stolom, dva Nemca jedu, piju i glasno se smeju. Narucili, čini se, tonu cevapa. Dejanu cekanje konobara dolazi kao neko mucenje. Pokusava da misli o nečemu drugom. Kao na primer, oni malo perverzni filmovi sa interneta. „Nasty”. Iscekivanje ponovo radja erekciju i bol u potiljku postaje gotovo nesnosan. Dejan ulazi u stanje slično bunilu, ne cuje i ne razume vise zamor oko sebe, ne razume vise šta želi, zašto je doputovao ovamo. Nema nadrazaja, nema smisla. Svet uopste nije onakav kakvim ga opisuje nauka, „Discovery” kanal i „Playboy”.

Dejan razmišlja kako „size matters” i kako je Bil Gates njegov idol, ali ono sto je konobar doneo prevazilazi sve snove. Jedan oval, veliki pladanj prepun mesa. Stvarnog mesa, mesa koje cvrci, mesa oblog, mesa koje mirise. Mesa koje se ne brani. Mesa crvenog, nekada zivog, sada poslusno mrtvog. Mesa iz kog je tekla krv dok je umiralo. „Mesano meso”, jelo za dve osobe, koje će on pojesti sam. I sve zaliti bokalom ukusnog, hranljivog crnog piva. Eto, ne zna odakle da pocne, od medaljona, od pilece jetre upakovane u prsut i slaninu, od cevapa što se izlezavaju u brizljivo seckanom luku, od pilecih krilaca, jagnjecih lopatica. Odakle zaboga da pocne, samo nekoliko sekundi fascinira ga to pitanje. Bonton je bonton, ali ovde ga niko ne poznaje. U nastupu strasti Dejan, uzima rukom jednu jagnjecu lopaticu za kost i prinosi je ustima. Socnost je tako blizu. Grize. Sokovi mu jure ustima. Dodiruju nadrazajne receptore na jeziku. Polako se slivaju u grlo iz koga opet dopire nesuvislo i zadovoljno rezanje….

MC

Svet je igracka koju treba oteti ili slomiti, žena koju treba silovati. dete koje treba zaklati. Svet je pohlepa, svet je moc, svet su razrovana polja, ubijene sume. Svet su projektili, SM kurve koje tako predano sibaju klijente. Svet su grupe za pritisak, kompanijske hostese, dezodorans, posle brijanja, svet, to su planovi i novac koji treba zaraditi. Svet, to su rakovi vezanih kljesta u ekskluzivnim restoranima. Svet to je policija i zanadarmi i sudovi i izvrsenja kazni. I srećne mase pred televizorima koje poslusno umiru trpajuci u sebe tone sladoleda. U jednoj u sterilnoj bolnickoj sobi neki decak otkinutih ruku u bombardovanju sapce ime svoje mrtve majke.