Stanica i samac

Ležati u sam u krevetu, posmatrati sistematski stvari u polumraku, osećati sve vreme neki neobjašnjiv strah, neku nelagodnost, nešto što remeti svakodnevnu udobnost samačkog života, onu udobnost koju imam kad gore svetla u sobi, kad je televizor još uključen. Razmišljati o sutrašnjem danu, razmišljati o odlasku na stanicu. Zažmuriti, slušati otkucaje sata. Biti sam, verovati u samoću, verovati u prisutnost imaginarne voljene osobe koja se može sresti na nekom uzbudljivom putovanju, negde u tropima. Verovati u internet pijateljstva, u to da za svakog postoji skriveni Neko, Negde. Razmišljati o tome kako je dobro putovati na posao svakog jutra, jer bez rutine tog putovanja nema progresa, a nema ni svakodnevnog iskustva stanice. Zamisliti perone, koloseke, gužvu… Sanjariti o vagonima, plavim i žutim i crvenim vagonima ekspresnog voza. Kako se vagoni udaljavaju i prolaze i kako iz njih izlaze ljudi..

Okrenuti se prema zidu. Misliti o zadovoljstvu, o zadovoljstvu svojim poslom. Misliti o predivnim osmesima prodavačica. Misliti o zadovoljstvi sobom. O seksu, o svim onim bezbrojnim damama čije se slike mogu naći na internetu. Da li one nekoga vole i da li neko voli njih? Da li one vole sve ili je sve to samo novac? Da li kupiti web-kameru, a nemati šta za pokazati? Treba li u tom slučaju kameru usmeriti na komad hleba koji budja u tanjiru, kao što je uradio jedan čovek sa neta? Približiti proces budjanja znatiželjnim masama i tako steći popularnost, možda pronaći „životnu partnerku na taj način”, preko budjavog hleba. Ilii pak, samo ćutati? Ne ukazivati se, čekati, davati oglase o onome što tražiš ili očekuheš. I pitati se da li je normalno da radosti života usahnu kada imaš preko trideset godina ili radosti nije nikada ni bilo. Zamišljati nepoznatu ljubavnicu kako leži i spava, tu kraj mene u ovom uskom samačkom krevetu. Razmišljati o ženama koje su te dodirnule poslednjih godina. Koliko ih je bilo? Dve? Jedna? Nijedna? Da li su bile pijane ili je sve bilo kupljeno novcem.

Okrenuti se na ledja. Gledati u plafon. Razmišljati o nepoznatim univerzitetskim gradovima, o produhovljenim mladim devojkama koje nikada nećeš upoznati. Ili o produhovljenim devojkama koje poznaješ, ali koje su izabrale karijeru i samoću jer su bile snažne ličnosti. Diviti se tim devojkama. Prezirati one koje se nisu ostvarile i koje guraju dečija kolica. Setiti se kako su u nekim kulturama ličnosti slabe i kako ljudi tamo nisu u stanju bilo šta da postignu. Verovati u radost odlaska na posao, jer posao je sve, bez posla čovek kao da ne postoji, bez posla je čovek nula. Misliti o tome kako je dobro kada čovek voli svoj posao, prijatne kolege koji ga dočekuju, o prvim i uvek istim rečima svakog jutra: „Dobar dan, dobar dan kolega”

Zamišljati slike. Slike iz muzeja, slike sa televizije, slike sa stanica, slike iz kataloga poznatih umetnika. Brojati slike. Uživati u sopstvenom poznavanju umetnosti. Razmišljati o porno sajtovima, razmišljati o onaniji, razmišljati o ljudima koji imaju porodicu i o tome kako su oni žrtvovali sebe i izgubili stvaralačku i ličnu slobodu. Setiti se kao je neprijatan bio prošli „Bal udavača”, kad su dame birale. Setiti se i lepih stvari. Prijatnosti sopstvene police za knjige ili one za vino, viski. Setiti se degustacije viskija, oporog ukusa u ustima. Biti pobornik degustacija, odlaziti na degustacije hleba, gljiva, ekološke i zdrave hrane, tamne čokolade, koktela. Biti ekspert u raspoznavanju kakvoće pojedinih vrsta hrane. Biti ekspert u raspoznavanju ritmova, stilova u odevanju, graditeljstvu ili make-up-u.

Osetiti strah. Ponovo maštati o stanici. Sutra je na dohvat ruke. Sutra je subota. Plašiti se vikenda, jer vikendom ne ideš na posao. Kako popuniti dan? Kako isplanirati samački vikend? Tako je lako biti sam, teška je iluzija zajedništva… Samoća pruža zadovoljstvo, sada su svi zadovoljni. Svi su srećni kad im se obratiš. Ili su barem lnjihova lica srećna. MIšići im se sami slažu u osmeh…

Opet osetiti strah, opet se zgrčiti u krevetu. Tešiti se slikama stanice, govoriti sebi da je sutra veoma blizu. Čestitati sebi na toj sjajnoj ideji, da na Stanicu odlaziš vikendom, kad ne moraš. Još samo jedna noć, još samo jedna noć puna teških i neugodnih ideja. Neprijatnih ideja. Pomisliti da bi bilo divno kad bi se sve saželo u prijatnost rutine, kulturno ophodjenje, gradjansku kurtoaziju. Razgovor u vremenu, cveću, nacionalnim jelima i drugim stereotipima jer nejasno i nedefinisano radja strah, a istost je garant mira, dosade i upornosti. Znati da istost radja i estetiku jer kako bi se pojavili kriterijumi lepote kad bi se ideja o lepom i korisnom neprekidno menjala….

Tresti se od straha. Sam. Potpuno sam. Dok sat otkucava, Dolazi starost, bolest i smrt. Na vidiku nema ni žene ni iskrenog prijatelja. Moglo bi se učiniti mnogo, veoma mnogo, mogao bi se promeniti čitav jedan život, ali promena je bolna i boli. Sem toga, svi žive ovako, svi maštaju o sopstvenom stan, sopstvenim kolikma, velikom TV ekranu, brzom internetu. Kako biti nesrećan kad imaš sve za čim očajno žude milioni nesrećnika koji žive izvan Zapadnog sveta. Znati da si srećan jer mu pripadaš. Osetiti stoga skoro neizmernu sreću.

Setiti se stanice. Vizualizovati gužvu. Mase ljudi, vozove, buku, život. Špic u osam i trideset, špic u pet i trideset. Videti sebe samog kako sediš u staničnom kafeu jer je jutro, jer je sve puno različitih ljudi, jer želiš ljude oko tebe. I znati da svi oni rade isto što i ti, skoro da su svi jedno s tobom. Znati da je sve pod kontrolom, da možeš otići i ostati sam, da možeš ostati u društvu. Radovati se slobodi koja znači da nemaš obeveza ili obzira prema nekome ili nečemu. Misliti kako je dobro bilo doneti odluku da se na posao redovno kreće ranije da bi se popio taj kapućino. Pa nije to samo kapućino. To je ta bliskost i toplina, zajedništvo, lek, najbolja terapija za usmljenost. Biti zahvalan Stanici jet ona leči besplatno, bez nadoknade pruža taj uzvišeni ternutak dana. U slatkom magnovenju, vrevi stanice, nesvesnom toku misli, dok topli gutljaji napitaka od kafe u polako otiču niz grlo. Slaviti taj sveti trenutak, jedino vreme kad ti se čini kao da u životu nisi sasvim sam.

MC