Imao sam 20 godina kada sam prvi put video srce Beograda.
Bilo je to u nekom drugom veku, u nekom drugom svetu. Lutao sam Evropom, sam, čitavo leto. Mladi putnici te generacije sa sobom su uvek imali Bibliju bekpekera: „Autostoperski vodič kroz Evropu”. A ta nas je knjiga unapred upozorila da je Beograd drugačiji od svega ostalog na kontinentu.

Za sve ostale lokacije - od Amsterdama do najmanjih grčkih ostrva - „Autostoperski vodič kroz Evropu” predlagao je gde bi izmoreni mladi putnik mogao da prespava.
Veoma jeftina mesta. Organizacije mladih i hosteli za mlade. Povoljni hoteli i odmarališta. I groblja, krovovi i plaže, u slučaju da ste toliko očajni.

Ali Beograd je bio drugačiji.
U Beogradu, rekli su, treba samo da lutate ulicama i krevet će pronaći vas. U Beogradu, rekli su nam, neko će vas već pozvati u svoj dom. Ovo mi nije izgledalo baš izvesno. Šta je to bilo toliko posebno u ovom gradu u misterioznoj Jugoslaviji?
No ispostavilo se da je tačno.

Sišao sam s voza u Beogradu oko ponoći i šetao ulicama, i dalje ubeđen da ću te noći morati da spavam u nekom ledenom ulazu zgrade. A onda je jedna stara žena promolila glavu kroz prozor stana na drugom spratu i pitala me, na jeziku koji nisam razumeo, da li mi treba soba.
Bio je to najbolji krevet koji sam video mesecima.

Starica mi je naplatila prenoćište 40 dinara, a ujutru, njen sredovečni sin je naišao i počeli smo, uz doručak, da pijemo neki neverovatno snažan alkohol.
Za to kratko vreme koje sam proveo s njima, ponašali su se prema meni kao da sam član porodice.

Insistirali su da ostanem. Nisu znali ni reč engleskog, ali to nije smetalo. Savršeno smo se razumeli.

Napustio sam Beograd, krenuvši ka jugu, uz osećaj da sam iskusio istinsku ljudsku dobrotu.

I nikada ga nisam zaboravio.

Decenije su prolazile. Stara Jugoslavija se raspala, u sukobu koji je malo zapadnjaka razumelo, sem onoga da su Srbi nekako bili posmatrani kao isključivi krivci. Srbi? Ali oni su bili najdivniji ljudi koje sam ikada upoznao. Da li se svet zaista toliko promenio? Moje sećanje na Srbe i na Beograđane, govorilo je da se radi o pristojnim, velikodušnim, srdačnim ljudima koji su voleli život i radovali se strancima.

Ali, imidž Srba tih poslednjih godina 20. veka bio je u direktnoj kontradikciji s mojim sećanjima o tim divnim ljudima, o tom prelepom vremenu kada bi mladi Englez mogao da bude primljen u skromni beogradski dom i da bude tretiran kao da je član porodice.

A onda su NATO bombe pale na moj voljeni Beograd.

Vratio sam se u Beograd nedugo posle toga, sada već odrastao književnik, i šteta je i dalje ružila lice mog voljenog starog Beograda. Izgledala je isto kao i šteta koje su napravile nacističke bombe koje su padale na moj rodni grad, London. Gledao sam u ruinu koju su ostavile zapadnjačke bombe u gradu koji me nekada prihvatio kao svog sina - i to me je ispunilo stidom.

Ali uprkos tome, srce Beograda je i dalje lupalo, iskreno i snažno. Svet se promenio ali, barem na najvažnije načine, grad Beograd nije.
Da, odrastao sam i počeo da starim. Od siromašnog mladića postao sam objavljivani književnik. Ni Jugoslavija više nije postojala. Beograd je sada bio glavni grad jedne druge države, u jednom novom veku.

Ali osećaj je bio isti.
Beograd je i dalje širio ruke i čvrsto te privijao na svoje grudi. Stanovnici grada i dalje bi se osmehivali na ulici i starali se da se osećaš dobrodošlim - u stvari, da se osetiš voljenim.

Ostatak sveta, stalno to osećam, ne zna Beograd onako kako sam ja znao Beograd.
Veliko, plemenito srce Beograda je bilo najbolja tajna Evrope kada sam prvi put ovde došao, pre 40 godina.

I to je i dalje najbolje čuvana evropska tajna.

Ne poznaju te, Beograde, onako kako te ja znam. Mislim da će te jednog dana spoznati. Ali nikada nećeš moći da znaš Beograd pre nego što dođeš ovde, uveriš se sam, predomisliš se i otvoriš mu srce.
Jer znati Beograd znači voleti Beograd.

I naravno da ne mogu da se ne pitam šta se dogodilo s onom staricom koja mi je naplatila krevet 40 dinara i s njenim sinom koji je došao da podelimo flašu žestine uz doručak. Možda više nisu živi.

Ali znam da su kvaliteti koje su njih dvoje oličavali i dalje živi, i da će zauvek živeti u Beogradu.
Dobrota, ljubaznost, spremnost da prihvatite stranca.
To i dalje postoji u Beogradu. To u Beogradu nikada ne umire.

Sve što taj stranac treba da uradi je da širom otvori oči, otvori svoje srce i počne da luta ulicama Beograda.

autor: Tony Parsons (British journalist)