Дискусије : Историја

 Коментар
„Blaze”-Srpski carevi i srpski jezik
MiitarMiric
20. фебруар 2019. у 12.24
Po volji Tabanca, na dan proslave 180 godina od rođenja Ivana Jastrebova, i 125 godina od njegove smrti.

https://drive.google.com/file/d/1CCYKXB3H7w4ezih7ELGA_C1ejN4B-uHx/view?usp=sharing

https://drive.google.com /file/d/1WygkwhrOVI4xW6fJsxKkBWypEYeTely5/view?usp=sharing
MiitarMiric
20. фебруар 2019. у 12.56
Narucio prevod stara Srbija i Albanija na srpski. Skoro izaso. Nisam znao. Izbacim pdf čim stigne iz Srbije, za jedno sest dana.
Blazo
03. март 2019. у 15.35
Хвала! Имам већ обадва документа. Врло су важни, јер показују миграцију Бубића Дукађинских Симеонових потомака. Павле Дукађинац од Бубе је отац Николе Кефалије, унук Стефана Симеоновог, војводе Влахије, који уточиште нађе у Калдриону након што га Бајазит истјера 1394 године из Влахије (Фарсала и Домокос).
Blazo
08. март 2019. у 16.57
Ко је Павле Дукађинац? Модерна историја говори о Дукађинцима као о некаквој албанској фамилији. У осталом говоре и о Кастриотићима мада доста аутора оспорава ову тврдњу. Права фамилија Дукађин се спомиње у венецијанским и дубровачким документима са краја XIV вијека и почетком XV. Њихово бивствовање је на подручију данашње Албаније. Треба имати у виду да се то подручије венецијанске Албаније у средњем вијеку више поистовјећује са географском него са етничком цјелином. По скадарском земљишнику из 1416-17 године види се да је етнички измјешано и тамо живе праоци Срба и Албанаца, а и припадници других народа Италијани(Ђеновљани и Млечићи), Енглези, Маџари.

Вратимо се Павлу. Павле је 1444 Венеција додјелила нека села Буба, Салита,Гурикући:
Nos Franciscus Quirino pro illustrissimo et excellentissimo ducali dominio Venetiarum etc comes et capitaneus Scutari ac eius districtus Notum facimus singulis et universis has nostras patentes inspecturis qualiter ad nostram presentiam venit nobilis vir Paulus Duchainus cum suo fratre Lecha filii Tanusii Duchaini supplicates ut quum bono ac leto animo venerunt in dedicionem ac obedientiam idd Venetiarum etc et decetero offerat se adhuc ferventius ser vire prelibato dd Venetiarum quam fecerit domino Leche Zacharie šibi confirmare dignaremur omnia et singula que habuit sub domino Lecha Zacharia videlicet villam vocatam Buba cum suis confinibus villam vocatam Salita cum suis confinibus villam vocatam Gurichuchi cum suis confinibus villam Leurascho cum suis confinibus et Baschinam que fuit don Jon Bussati de Dagno Item postulavit ut si quo času pelleretur de dorao sua pro honore idd Venetiarum ut i dominatio Venetiarum providere debeat ut pro contracambio eorum que amitteret hic habere debeat Scutari tantundem in pro niis et stipendio quantum amisisset hic Nos vero cognoscentes eius optinum animura ac voluntatem quam habuit erga idd Venetiarum ut nos cum effectu didicimus quando habuimus Dagnum quum ipse primus fuit qui misit fratrem suum ad nos Scutarum nunciando mortem domini Leche et invitando nos ut festinaremus ad accipi endum possessum Dagni quum dictus Paulus erat ille qui tenebat...

По овоме Павле и Лека су синови Тануша Дукађина. Али за Тануша се зна да је 1435 до 1437 био заточен у затвору због наводне сарадње са Турцима, и да је био испитиван и мучен, и 1437 године је био пресељен у Падову, гдје је по албанологу Елзију уживао пензију и мирно провео старе дане.
У спису се помињу и Лека Захарије, син Које и Боше Захарије. Боша је Танушева сестра. Леку Захарију је убио Никола Дукађин због свађе око дјевојке коју је Лека требало да ожени, Ирена Душмани, а која се и Дукађинима свиђа. Убиство се дешава непосредно након удаје ђерке Ивана Кастриотића Мамице. Историчар Божић и албански извори говоре да је фамилија Захарија била сметња млечићима, и да је то прави разлог убиства, што овај документ потврђује. Дукађинци добијају нове територије, а фамилији Захарије се гарантују права на неким. Овим Кастриотићи и локално становништво нису задовољни и ту настаје рат између дукађинаца и млечића на једној страни и Скендербега. У том рату Дукађинци добијау контролу над Дањем. На овом малом простору око Скадра тих година видимо интерес Млечића, Турака, и испреплетене локалне интересе. Савези су врло лабави, и промјењиви. И унутар Дукађинаца у једном тренутку пуца веза, и настаје међусобни рат. Павловог унука Прогона, који је син Николе турци узимају као таоца и Павле и већи дио Дукађинаца је у вазалном односу са Турцима. У полетку Павле уз помоћ Турака заузима области Драге Дукађина. Тај сукоб се завршава тако да је Павле убије 1457 или 1458, и његово племе, прозвано Бубићи по Буби, налази избјеглиштво код рођака у Зети, код Бјелопавлића.

Бјелопавлићи једно од највећих брдских племена се помиње први пут 1411 године, када заједно са Озринићима, Малоншићима нападају дубровачки караван и пљачкају га. Дубровчани се жале Јелени Балшић, ћерци кнеза Лазара, и све отето имје враћено.
По предању Бјелопавлићи потичу од Бијелог Павла. Кажу да је имао синове Митра и Шћепана. Од Митра су Митровићи, а од Шћепана Бубићи.
Стари су дуго држали да је Бијели Павле унук краља Милутина. Те приче су доста сметале династији Петровић са разлогом, па је Никола смислио да су Бјелопавлићи потомци Павла Дукађинца. Али, Павле Дукађинац је рођен 1411 године, а тада се Бјелопавлићи први пут помињу, па зато је номогуће да се братство назове по неком ко је тек рођен, а чије се племе населило у област Бјелопавлића тек око 1460 године.

Из горе наведеног виде се супротне тврдње да је Павле од Тануша Дукађинца, а у исто вријеме род Бјелопавлића. И није Бјели Павле, него родоначелник дукађинских Бубића. Павле је по вјероисповјести католик, као и сви Бубићи. Живјели су на простору који је контролисала Венеција, и за повластице које су добили узели су католичку вјеру. Та појава је тада била нормална, Иван Кастриотић кад је био са Млечићима био је католик, са турцима муслиман, а родио се и умро у правослвној вјери. Њему приписују изреку „Гдје је мач ту је и религија”. Са друге стране Бјелопавлићи су листом православне вјере. По преласку у Зету, Бубићи прелазе у православље, јер је господар Зете Иван Црнојевић православне вјере. Павлов син Никола постаје кефалија Ивана Црнојевића. Остале су документоване двије хрисавуље које је писао, једна 1462 и једна из 1482 године, Ову задњу је потписао као Никола ГРК! И овај мали потпис од три слова даје један јасан траг, назад у 1416-17 годину и скадарски земљишник.
 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Tassel Earrings?
.