Дискусије : Историја

 Коментар
Novica Stevanovic
trag
(xy)
12. јул 2016. у 09.42
70 године од комунистичког монтираног судског процеса у некадашњој Југославији 1946.
МУЧЕНИЧКА СМРТ СРБСКОГ ЂЕНЕРАЛА
У систематизацији историје ратне вештине у Другом светском рату у некадашњој Краљевини Југославије 1941-45, шеста врста војне операције по реду, коју је водио армијски генерал Михаиловић, може се назвати „Операција – Повратак”, с претходницом „Командос”.
И после 70 година од комунистичког злочина над ђенералом Михаиловићем не зна се тачно на који начин је он заробљен. У ствари постоје две верзије: прва је комунистичка када Михаиловића издаје његов командант Гардијског корпуса Никола Калабић, и која је већ 70 година службена „истина”; друга, да је над Михаиловићем извршен препад и киднаповање из ваздуха и пребачен у, по једној варијанти, прво у Москву, код Стаљина, а у другој – у Беогад, у затвор Озне. Међутим, моја истраживања говоре и о трећој верзији, која каже да су стицајем околности комунисти једним ударцем решавали „две муве” – исценирали заробљавање Ђенерала подметнувши његовог двојника, да би тако компромитовали и Калабића (који је већ раније погинуо?) и тако направили своју представу моћи Озне, која је започела страховладу над Србима.
Допремљен у самици затвора (судија Ђорђевић помиње заробљавање крај фебруара, док Ранковић 24. марта открива да је то било 13. марта), у строгој изолацији, Ђенералове муке нико није могао ни да чује, ни да види. И све се, вероватно, одигравало под надзором совјетских стручњака. Њихове методе из тих дана описује некадашњи професор универзитета др Владислав Вилхорски, Пољак, један од преживелих сведока из московске Лубљанке:
„Своју жртву држе у истражној соби неколико дана. Не дозвољавају јој да заспи, храну узима, пије воду, или чак из ћелије да изађе, макар на минут. Таква процедура трајала је најмање шест дана, без прекида. Свако је морао да као кип стоји уза зид. Кад с ногу падне, или га несвест обори, поливају га хладном водом и тешким кундацима враћају на ноге. Ако је неспособан да на њима стоји, онда неко време усправно седи без повијања, или сваког знака живота. Шамарање, ударање и пљување у лице, или уста, то су благи изрази њихове садистичке бестијалности. Теже падају ударци по глави, а најтеже по гениталијама. Многи су већ првих дана покушали самоубиство, а многи се и обесили. Неки су на мукама издахнули. Тела мртвих остављани су у ћелијама, како би их други данима гледали и знали шта их очекује, ако не потпишу све што се од њих тражи... Ко би такве тортуре преживео, и разуме се све потписао, њега би спремали за јавно суђење, увек под претњом да ће оне бити поновљене, ако порекне и једну једину реч. Пресуда за све, које сам знао, гласила је: на смрт, по чл. 58 совјетског кривичног законика”.
Тај пропис совјетског кривичног права, пренет је у Југославију. Један од страних новинара могао је дознати нешто више о тим данима и мукама:
„Генерал Михаиловић одведен је у подруме Озне и бачен у собу за мучење. У њој је остао 74 сата. Његови јауци од мука одјекивали су кроз многа одељења зграде. За време оваквог испитивања потпредседник владе Едвард Кардељ двапут је у њој виђен... Михаиловић је издржао све тортуре до последње, која је неописива. Њу на папир не можемо пренети. Тада је престао сваки отпор. Из собе за мучење изнет је го, и враћен у своју мрачну ћелију. Тортуре су тело претвориле у масу крви, у којој лик Михаиловића нико не би могао препознати. Сада је на лечењу, јер се трагови тортура морају уклонити, како би могао бити изведен пред суд и јавност. Пре суђења Михаиловићу је речено да ће опет проћи кроз целу инквизиторску процедуру, ако измени, или порекне, и једно слово из записника”.
Дана 10. јуна 1946, после 40 (и више!) дана лечења инквизиторских трагова, Михаиловић је показан јавности, јер је тог дана почео његов процес, или последњи чин његове трагедије. Тек тада ће свако, ко је икада раније видео Генерала, на његовом избразданом и увелом лицу, моћи да чита све надљудске муке и тортуре, кроз које је прошао, од дана хапшења (крај фебруара, по судији Ђорђевићу, или 13. март по Ранковићу), до дана извођења пред суд.
Михаиловићево лоше душевно и физичко стање на претресу, његову подривену и несигурну вољу, памћење и свест, видљиве последице страховите комунистичке инквизиције, одаје донекле и сам председник суда пуковник Ђорђевић, понеким својим питањима, која нису својствена комунистичком правосуђу, знајући тачно какав ће бити одговор:
„Да ли вам је неки исказ изнуђен... и како сте третирани”, пита он, како би пред јавношћу сакрио нешто што му је већ познато, али у што не сме да се сумња. „Није... врло добар”, одговара људска сенка, човек 53 године, некада здрав и чио, прави „див и горски цар”, сада већ оронули старац, којему би свако дао 80 година.
„Да ли сте драговољно одбили одбрану из иностранства од америчких адвоката”, опет пита председник суда, издајући поново неко сумњиво залеђе у том – одбијању.
„Драговољно. Нисам хтео ван земље да тражим одбрану”, једва изговара иста сенка, и поред тога што зна да му је браниоце у земљи суд одредио по званичној дужности, јер су и најбољи јунаци знали да их с том мисијом чека исто што ће доцније убити и храброг адвоката, браниоца Јоксимовића.
„Потсећам Вас да сте казали да је у истрази према Вама лепо поступано и да сте све исказе добровољно дали”, чује се и даље глас председника. „Да ли сте уморни... Да ли да претрес прекинемо за 15 минута...”
trag
(xy)
12. јул 2016. у 09.43
Све то одаје извесне ненормалности, и у држању оптуженога, и у страху од његовог трзања из дубоке летаргије, која би значила и експлозију читаве процесне грађевине, страх и од непознатог јер у московским затворима обично су били најмање годину дана. С тим у вези симптоматичне су понеке Михаиловићеве изјаве током суђења које је комунистичка цензура пренела у своје записнике и списе:
„Не могу да се сетим... Код мене је било много догађаја тако да сам физички истрошен, и не могу да се сетим... И да сам знао, ја се не сећам према стању и ономе што сам пропатио... И моје се стање у погледу здравственом поправило... Код мене наступа моменат да, када сам преморен, кажем ‘Јесте’”, како дословно стоји у записнику. Међутим, ова последња реченица, као ни многе друге, није тачно пренесена у објављеним комунистичким списима. Према београдском радију, неким преживелим сведоцима и понеким америчким новинама, ова изјава дословно гласи: „Ја не знам шта је то са мном. Често хоћу да кажем ‘не’, а ја кажем ‘јесте’”.
И док се води разговор о томе да ли да се да одмор, Михаиловић одговара: „Ја нећу да ометам рад”, тужилац Минић упада, не с предлогом, већ с наредбом: „Да дамо одмор”. И тако, председник даје одмор, ван сваке сумње да би се и кратки одмор искористио ради обезбеђења стања летаргије, апатије и дефектног сећања, из кога се генерал Михаиловић увек могао отргнути.
Поред тортура, у којима су комунисти надмашили и нацисте и средњевековне инквизиторе, Михаиловић је осећао и дејство неке тајанствене дроге, која је повећавала његову изобличеност на суђењу. Таквих средстава комунисти имају више, али се у везу с генералом доводи највише – мескалин. Сви паклени изуми нациста, и комуниста, у тесној су вези. Они су једни друге увек имитирали, допуњавали и искоришћавали. За време окупације шеф београдског Гестапоа објашњавао је: „По цену живота никоме не смете рећи то што сте преживели. Све ове методе ми смо нашли у Шпанији. У живот су их увели Совјети, ваша браћа и ваши савезници. Ми им то сада враћамо преко вас, и свих других њихових савезника”, убрајајући у „савезнике” све оне, који нису уз окупаторе.
Многе нацистичке тајне из Дахауа, Бухенвалда и Аушвица Совјети су верно копирали и још усавршили. Код њих су тај занат училе и преносиле све комунистичке агентуре. Међу тим открићима и нацистичким изумима за усавршавање налазио се и мескалин, дестилат пера, корења и сока биљке агаве, или пејоте. Тајне те опасне дроге описује швајцарски часопис „Нација” од 29. маја 1946, дакле у почетку Михаиловићевог суђења.
Пише: „Дрога мескалин, главни алкалоид мексиканског кактуса, званог пејоте, производ немачке ‘Мерк компаније у Дармштату’, употребљавана је у концентрационом логору Дахау на приличном броју интернираних. Последице се изражавају у тоталној апатији и индиферентности, чак и у признању злочина, који нису никад извршени. Кад је било немогуће приморати политичке затворенике да говоре, Гестапо је приступао овом новом средству. Доза од 0,20 до 0,75 грама, према отпорности пацијента, једна инјекција, или прашак у кафи, вину, храни, стварају осећање блаженства, с извесним рефлексима, и у очима и у ушима. Пацијент почиње да губи снагу воље, а често тоне и у дубине највећег очаја. Не губи свест. На сва питања одговара отворено. Али он је у стању да оптужи и себе, јер је за то и припремљен. Уверен је да тим путем обезбеђује своју слободу... Има увек утисак да је под хипнозом. Хтео би да се брани. Зато се каткад јаве неки трзаји, или мали знаци отпора, пре одговора на питање. Осећа да је принуђен да каже ствари које не би рекао, кад би био у нормалном стању. Свестан је како је лако принудити га да каже и оно, што је у сукобу с његовом вољом”. (Die Nation, Швајцарска, од 29. маја 1946)
trag
(xy)
12. јул 2016. у 09.45
При крају процеса код судије Ђорђевића „прорадила” је најпре официрска, па и судијска, част па је у договору с партизанском докторицом Даринком Лукић, уместо дроге, инекција замењена витаминским раствором... После изрицања пресуде, оптерећен савешћу и бојећи се да је генерал Михаиловић усмрћен пре његовог „с ногу” потписаног докумената, који му је донео секретар, преиначујући тако пресуду у – пресуду преког суда -
„Врховни суд ФНРЈ
Војно веће
1 СУД број 1/46
16. јули 1946. год.
Београд
Министру унутрашњих послова ФНРЈ
За помоћника министра унутрашњих послова друг
Свет. Стефановића
Београд
Достављам Вам у прилогу препис диспозитива целе пресуде овог суда 1 СУД бр 1/46 од 15. јула 1946. године и два преписа одлуке Президијума Народне Скупштине ФНРЈ бр. 96/47 од 16. јула 1946. г.
Пресуда овог суда је извршна, а одлуком Президијума Народне Скупштине ФНРЈ одбијена је молба за помиловање на смрт осуђених лица.
Предње Вам се доставља с молбом на закони поступак.
Смрт фашизму – слобода народу!
Председник Већа
пуковник
Михајло М. Ђорђевић”
он је започео своју истрагу, па је 16. јула застао „пред бљеском стакала поломљених наочара облика цвикера”. Што је дуже зурио у расуте комадиће попрскане крвљу, то му се све јасније указивао сам Ђенерал... Упутио се затим кући официра Озне, који је преноћио у ђенераловој ћелији, пред сутрашње објављивање пресуде. Он му је говорио:
„Ти си образлагао своју одлуку... Мени је пришао претпостављени официр и саопштио да је моје дежурство у ћелији највећег ‘непријатеља народа, издајника и ратног злочинца’ завршено за свагда...”
Било је то све што му је могао рећи. Размишљајући да дигне руке од свега, судија је случајно наишао на ‘музикалног’ Рашу, Ознаша који је редовно дежурао поред Ђенераловог затвореничког узглавља. Он појашњава:
„Пресуду си објавио 15. јула, иза заласка сунца. После твог кратког осврта на протекло суђење, уз помоћ неколико другова, вратио сам ђенерала у собичак у коме је проводио дане процеса. Смртна казна којом си га ‘даривао’ није га снуждила, ни заплашила. Уравнотеженим и смиреним лицем одавао је појаву човека који се после завршене прве фазе живота, предаје нечем новом. Забачена просторијица, главне зграде супротно од твоје суднице, служила је за одмор и преноћиште официра задужених за обезбеђење процеса.
”Један од њих, редар Вукушић, или сличног презимена, родом Сплићанин, уступио ми је кревет за наступајућу ноћ коју сам по заповести старешине провео на месту збивања, због угушења евентуалних немира и напада на објекат. Та ситуација омогућила ми је да пратим догађања унутар круга и присуствујем примопредаји списа и пресуде између тебе и секретара твог Већа, потпоручника Тодора Попадића. Ти си одмах после тога нестао, а неко из твоје близине неколико пута је улазио код ђенерала. Не знам да ли празних или пуних руку.
„Била је поноћ када се међу нама појавио министар полиције Крцун Пенезић и његова одабрана официрска гарда, све сама позната лица. Наздрављало се шљивовицом која је мирисом допирала и до мојих ноздрва. Служило се и гибаницом из правоугаоног плеха. Како је било сасвим сигурно да се неће уважити ни једна молба за помиловање, неко је дао налог за ђенералово пребацивање, добро сам чуо, у затвор Аде Циганлије, планирано место његовог погубљења. У тај час подивљали и поднапити Крцун сјурио се у привремено боравиште тог осуђеника, и оборивши га на под, почео је да му дивљачки чупа браду, тупим маказама. Ђенералово болно јечање, надјачале су оштре речи невидљивог: ‘Скините ту пијандуру са тог немоћника’. И на тренутак све је утихнуло. Нисам се преварио, у ушима ми је одзвањао Лекин глас. О Крцуновом дивљању могао би много да нам прича наш колега Света Филиповић, кум службено присутног Ћеће Стефановића.
Изузетно важан чин ђенераловог погубљења морао се обавити по мраку. Зато се са неодложном егзекуцијом није отезало. Ноћни транспорт првог државног погубљеника, извршен је из безбедносних разлога.
Извођење нашег прворедног погубљеника припало је Крцуновим официрима, а командну улогу вршио је Ћећа Стефановић, државни функционер, надлежан за федералне затворенике. Они су то урадили полицијски грубо, вероватно подстакнути описаним понашањем свога шефа. Нису изостале ни погрде и псовке, мада је ђенералово лице показивало спремност да прихвати смрт.”
trag
(xy)
12. јул 2016. у 09.46
„Његов глас којим је тражио своје погубљење по војничким прописима и протоколу, издигао се изнад општег метежа и био је повод разбеснелим и горопадним ознашима да га ударају цокулама у леђа и у стомак. Требало је имати тврдо срце, па све то издржати. Када је претучени ђенерал четвороношке потражио пале наочаре, окренуо сам главу у страну и пропустио да видим још по нешто. Вративши се у првобитни положај, стигао сам да отпратим измицање побеснеле скупине, са опкољеним Ђенералом, у правцу касарне удаљене одавде за пар стотина метара, или можда нешто више. Не искључујем могућност да је са твојим осуђеником вршен тактички маневар пре одвођења на Аду. Отуда се као места његовог погубљења помињу: Лисичји Поток, оближња касарна, стара кречана Аде. Крцунова непристојност натерала је Леку да буде предходница острвском конвоју.”
То је све што је судија Ђорђевић чуо од овог ‘осећајног’ официра Озне, чије га је казивање половично задовољило. Нове појединости о Ђенералу, који га је бацио у очај, потражио је од Ћеће Стефановића:
„16. јула 1946, у дубоку поноћ, у време када смо све затворенике, укључујући и слободњаке, пребројали и закључали, твој ”погубљеник„ је пребачен на Аду полицијским чамцем, са чукаричке стране. Колико се брже могло доведен је до ивице кречане са спољне стране зида коју су два немачка заробљеника претходно продубила и прочистила. Пред рубом кречане јаме, преузели су га моји наоружани официри. Ти исти момци усмртили су га пригушеним метком, а потом гурнули доле, помогнути управником затвора Пером Митровићем. Како се кључни чин одиграо око поноћи, за дан егзекуције узет је 17. јули.”
Ћећино казивање донело је судији Ђорђевићу какво такво олакшање, због могућности да секретару Президијума, Перуничићу, и секретару његовог већа, Попадићу, није потписао „мртвачка” документа. Разговор са двојицом стражара, ћутљивих Лесковчана, који је потом уследио: „Јесте, овде је убијен и у рупу бачен ‘Чича’ . Када су га довели, није могао да хода, него су га два и два официра Озне носили, држећи га испод руке, док су му се ноге вукле по земљи”.
Годину две, касније, судија Ђорђевић је попио кафу са затвореником ‘аџијом’ Вићентијем. Његов земљак Вића, будући амерички емигрант, испричао му је да је управник затвора, Пера Митровић, звани ‘Босанац’, киван на четнике што су му у родној Босни убили блиског рођака, на своју руку, или по нечијој тајној заповести, мртвог Ђенерала исекао на комаде и раскомаданог га бацио у кречану. Вићентије му је још, уз заклетву, рекао да су по управниковој наредби, два заробљена Немца, пијуцима пробили земљу између дворишне клозетске јаме и новоископане кречане, спајајући их тако у једну целину. Још неколико сусрета са затвореницима злогласног затвора донели су претседнику суда сазнање да су преко посмртних остатака ђенерала Драже, бачена мртва тела осуђеника, Немаца ‘гробара’ и осталих погубљених, из процеса. Слушајући земљака, он се присетио околности под којима је убијени капетан Предраг Раковић, командант 2. равногорског корпуса, бачен у Чачански клозет. Слушао је затим адвоката Драгића Јоксимовића, док је повећој групи адвокатских колега ређао имена главешина, сведока ђенераловог погубљења. Са српске стране то су били Крцун и Ћећа, и њихов поглавар Лека, са хрватске Јосип Манолић и Стева Крајачић, са словеначке бивши учитељ и потпредседник федеративне владе Едвард Кардељ са сународником Едом Брајником, Црногорске извесни официр Вујошевић. Културну јавност представљао је Оскар Давичо, са неколико политички обојених писаца„.
Ево и речи сведока те ноћи из собе бр. 16 затвора на Ади, Михаила Шашкијевича (Michal Szaszkiewicz):
”По свему судећи, Ђилас и Ранковић су отишли код Броза; Ђилас је рекао: „Уби псето”. Броз се бојао да говори о смрти, није знао шта долази после смрти, те им је само дао одрешене руке. Ма колико да је говорио о материјалистичком схватању света, он није имао појма шта то значи. Можда ће после смрти изаћи пред Светог Петра?
Изгледа да ни Броз није знао како ће се смртна пресуда извршити. Бацањем у измет? Броз би се тога плашио, јер ако касније неком падне на памет да и њега баци у измет, како ће онда загован да изађе пред Светог Петра? Ђилас и Ранковић су имали одрешене руке.
„У вечерње сате 16. јула, жртве су биле изведене из својих затворских соба, пребијена им је чекићем кичма, бачени су у камион као вреће кромпира, довезени су до Саве на Чукарици, где су опет били бачени у чамац, превезени на другу обалу и ту извучени из чамца. Немачки заробљеници (или већ шта су били) избацили су нешто мало креча што је остало у кречани која је на изглед била намењена за кречење милиционарских соба, са неколико удараца пијука пробили су земљу до нужничке јаме, тако да је измет исцурио у суседну јаму. До те јаме су довукли жртве и са метком у потиљак бацили их у измет. Један милиционер каже да је чуо када је један од њих, који су их гурали у измет, узвикивао уз употребу накарадних псовки: ‘Пакујте се на онај свет!’
”Вероватно је да су баш и били немачки заробљеници. У питању је била симболика празноверског атеисте: ‘Бацићемо вас у говна, и то не обична говна, него говна ваших људи и онда ће вас затрпати ваши наредбодавци, они којима сте били слуге.’
То вишеструко убиство је пуно средњовековне симболике. Има се утисак да се ради о неком верском ритуалу необразованих и затуцаних људи из неког забаченог кутка земаљске кугле. У питању је чин празноверја. Шта мртвом човеку смета ако га неко баци у измет? Мртав човек више не постоји, та гнусност смета нама живима. Сметала би и брозовцима да су они били образовани људи. Затуцаност и атеистичко празноверје Брозових следбеника је добро познато свима који су били приморани да имају и мало додира са њима.
„Ту су и убице: Милош Минић, Миле Милатовић и на крају сам Милован Ђилас. ”
trag
(xy)
12. јул 2016. у 09.47
Пошто се та лаж о антихрватству ђенерала Михаиловића прихватила као истина, а са друге стране морало је да се покаже ‘братство и јединство’, неко је од Хрвата учествовао у тим убиствима. Ко је могао бити тај Хрват?
Једини Хрват, који је у то време био на тако високом положају у тој удбашкој скупини, био је Јосип Манолић. Ко зна тог човека, не може да поверује да он није те ноћи био на Ади Циганлији. Па шта је тамо радио? Симболика је спроведена до краја. Да би се ђенерал понизио што је више могуће, тај последњи метак треба да припадне једном Хрвату. Ако је тачно да је ђенерал Михаиловић био непријатељ Хрвата, онда је Манолић учинио нешто ‘као добро’ за Хрватску. Зашто онда не говори? Не говори зато што он није учинио херојско дело, него је пуцао у потиљак људи чије кичме су биле пребијене и онда их гурао у измет...
„Не много времена после тих убистава је почело да се шушка да је командујући официр те ноћи био Ћећа Стефановић. То је онај којег ће касније његови другови описати као обичног лупежа који је хапсио људе зато да би крао њихову имовину, као радио-апарат или златни сат. Он је руководио бацањем мртвих људи у измет. Други су били дивљаци, али Ђећа је био говнар.
Једини Словенац који би могао да зна ове појединости је био Едо Брајник. Од Хрвата само Крајачић и Манолић.
Ко је још могао да буде присутан? Милош Минић, Миле Милутиновић (Милатовић?), Милош Јовановић, те такозване судије Михајло Ђорђевић, Милија Лаковић, Михајло Јанковић и њихови помоћници Тодор Попадић, Никола Станковић и Радомир Илић? Ситна риба. Александар Ранковић можда и није био присутан, али Слободан Пенезић највероватније да јесте. Тешко је поверовати да су ту били Ђилас и Пијаде. Према тврђењима затвореника, главешине које су те ноћи обишле затвор нису биле набусите него напротив раздрагане. Један је чак и споменуо своје име, неки пуковник Вујошевић. Да ли их је убиство раздрагало, или их је раздрагало то што ће сада имати прилику да се виде са неким заиста великима, са којима ће после тога отићи на гозбу и пијанку...”
За крај ево сведочанства такође непосредног актера овог безчашћа у смишљеном злочину над србским елитним официром и генералом, које ће за наук ући у анале националне историје, докторице Даринке Лукић, чија је етика проговорила последње секунде савести:
„Тога дана донела сам одлуку. У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени ‘мескалином’, које сам добијала у Крцуновој лабараторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором... После скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека. На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио. Ја сам дознала шта су му учинили негде почетком априла и од тада се у мени све ускомешало. Нека је – размишљала сам – хиљаду пута злочинац, али пећи му пацова на утроби и самлети му цело тело у затворској ћелији, то је више него дивљаштво... Да му нису, да му ја ‘мескалином’ нисам разорила мисли и вољу, он би тријумфовао на суђењу. Заправо, убили би га већ одавно, јер му на мегдан поштеног суђења они изићи не би смели... Ја чекам сурову казну: од мојих, од себе, од Бога, ако га има...”
Извори: Радоје Вукчевић, На страшном суду, Српско историјско-културно друштво „Његош”, Чикаго, 1968; Мирослав Тодоровић, Судија смрти, Белетра, Београд, 1999; Michal Szaszkiewicz, Мученичка смрт ђенерала Михаиловића, Чачак, 1996; Жан Кристоф Буисон, Херој кога су издали савезници, Гамбит, Јагодина, 2006; Н. Стевановић, Савезнички одстрел Ђенерала, Удружење ЈВуО, Београд, 2014...
 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Oil Diffuser Necklace?
.