Дискусије : 30+

 Коментар
Коначна смрт фотографија
dulebg
(posmatrach)
20. октобар 2015. у 07.28
Људи на фотографијама живе док НЕКО зна ко су они били. Када и тај неко умре, остају нам ту и тамо забелешке на полоеђини. А углавном су забелешке јасне само ономе ко их је уписао. Фотографија постаје документ о непознатим људима, из непознатог времена, на непознатом месту. Понајмање остаје јасно зашто су они уопште живели и шта им је требало да нам остављају своју слику.
SimonidaKraljica
(Dum spiro spero.)
20. октобар 2015. у 10.09
Svaka osoba koja je živela ili sada živi, obogacuje svet. Neko sa radoscu, neko sa gorcinom... Neko je doneo ovom svetu nešto lepo na radost ljudima plemenite duse... Neko se udavio u svojoj zlobi nemocno pokusavajuci da se rita u pravcu drugih. Sve to je bogatstvo covecanstva... Fotografije su, kao i knjige svedoci jednog zivotnog razdoblja... Samo sto nam fotografije nemustim jezikom govore o tome sto je na njima. Zašto su ti ljudi morali da žive, pronalazis upravo na toj slici, ona često govori mnogo vise, nego na prvi pogled. Po tvom nacinu razmišljanja pretpostavljam da nisi dedica kao na tvom avataru, pa uzmi sliku svoje bake i posmatraj je. Videces kakvu pricu će samo ta jedna fotografija da ti isprica... ako znaš da to cujes... To je ono sto su hteli da nam kažu oni koji su nam ostavili te slike... Ostavili su nam svoje misli kao uspomenu... Potreban je samo dobar citac slike i ceo jedan svet će mu se otvoriti kao odgovor na ono sto ga interesuje...
dulebg
(posmatrach)
20. октобар 2015. у 11.49
То на слици није дедица, већ Др.Дабић - мој идол !!
kojekud
(citam sa usana)
20. октобар 2015. у 16.05
Najveca vrednost 'amaterskih' fotografija je sentimentalnog karaktera
I kad uspomene pocnu da blede, slike pocnu da zute da bi na kraju
nestale/umrle. Ništa strasno, prirodni proces.
SimonidaKraljica
(Dum spiro spero.)
21. октобар 2015. у 06.58
Izvinjavam se za sliku, poznatiji mi je bez brade... Ali o njemu imamo slično mišljenje...
CPHA
(Чувари ћирилице)
21. октобар 2015. у 14.37
У праву си Дуле. Како породичној фотографији дати бесмртност? Можда издати књигу породичне историје. Требало је то учинити мало раније, док су старији били живи. Мада, никад није касно. Имамо те старе слике, чувамо их. Чак смо позајмљивали од фамилије и скенирали. Ја на њих гледам као на нешто свето. Поготову на оне моје претке који су рано страдали и којима се за гроб не зна. А на тим старим фотографијама изгледају величанствено. Носе поруку све фотке...ваљда зато има онај слоган...да слика говори 1000 ријечи. И да тим фотографијама пријети заборав.
struktura
(Bene Gesserit)
23. октобар 2015. у 05.17
Blame digital.
dulebg
(posmatrach)
23. октобар 2015. у 13.05
Овисник сам од компјутера негде од 1984. Прво што сам приметио: да ми иде писање, а друго - да не могу да станем. Већ тада сам иступио са идејом столећа (фак оф д сенчери?): да се усаврше програми који ће да читају све што неко изволи писати и да му дају повољну рецензију.

А ја бих био склон да га чешким и тетошим док се бори са мојим рукописом, највећу подршку бих му дао у моменту када треба да изјави како је то што сам написао - корисно и некоме потребно.

Ово апропо твог предлога да се издају историје породица.
Имамо пошаст историја родова (Козојхебићи из Доњег Прцвољка), историја села (Прцвољак-Доњи), народноослободилачке борбе и др, још нам фали историја Козојхебића Горњих?
 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Tassel Necklaces?
.