Mini serija HBO Černobilj, od pet jednosatnih epizoda, koja je nedavno emitovana, izazvala je burne reakcije u svetu, od bivših zemalja SSSR-a, do SAD, Evrope i sveta. Trenutno ima najveći rejting ikad postignut na IMDB sajtu. Uspeh ove serije potvrdjuje moć filmskog medija, koji ako se koristi kvalitetno može da igra široku ulogu i ima veliki značaj, o čemu sam često i sam ovde pisao.

Sama serija je radjena veoma temeljno, sa obraćanjem pažnje na najsitnije detalje. Snimana je uglavnom u Litvaniji, kao i Ukrajini, američki scenarista koji je ranije radio samo lake komedije, proučavao je par godina sve materijale do kojih je mogao doći. Ljudi iz bivšeg SSSR-a hvale realističnost u smislu standarda života i detalja - od obuće do nameštaja, telefona, školskih uniformi i puno drugih sitnica, koji su preneti izuzetno verno i koji su mnogima probudili duh tog vremena; mnogi objekti su nabavljani na buvljacima širom bivšeg SSSR-a, a stvari su bile olakšane činjenicom da su stvari bile standardizovane. Ako se uporede dokumentarni snimci sa rekreacijom istih događaja, takođe upada u oči ova vernost originalu. Sam reaktor u kome je snimano je takođe do u detalj isti sa onim u Černobilju, zato što je to bio standardni reaktor koji i dan danas postoji u Litvaniji gde su i snimane neke scene.

I sami glumci (uglavnom iz Britanije, ali i Švedske - odakle je i režiser, uz nešto lokalnog stanovništva angažovanih najviše kao statisti, a i u ekipi tehničkoj je bilo dosta lokalnog stanovništva) veoma liče na likove koji su stvarno postojali, a pojedinim detaljima - od autentičnih sovjetskih naočara sa masivnim okvirima pa do mrlje na glavi Gorbačova, se radilo na toj fizičkoj sličnosti koliko je bilo moguće.

Istina, dok je većina događaja prikazana dosta verno, nije sve baš autentično. Jedan lik je izmišljen - izvesna naučnica, koja je trebalo da predstavlja jedan deo cele javnosti naučne u SSSR-u, ali i da skrene pažnju na ravnopravnost polova u SSSR-u, gde je recimo skoro polovina hemičara bilo ženskog pola, broj koji uz sve pozitivne diskriminacije na zapadu ne mogu do dana današnjeg da postignu. Detalji sa suđenja i još par dramatskih izmena su takođe izmišljeni, ali je suština ipak nekako preneta.

Međutim, u jednoj stvari, a koja je američkom autoru bila jako važna, odustalo se od autentičnosti radi antisovjetske propagande. Odnosi među moćnicima su karikirani, a nekompetentnost, koja jeste postojala, je preuveličana. Recimo, pretnje streljanjem u SSSR-u nisu postojale od Staljinovog vremena, pogotovu ne u to vreme 80-tih, i to je čak zamerio i antiruski Njujork Tajms. Možda najsmešnija vulgarizacija u inače i po mom mišljenju izuzetnoj seriji je kada ministar vlade preti uglednom akademiku da će da ga izbaci iz helikoptera ako mu ne objasni kako radi reaktor. Ovakvi udarci ispod pojasa su i najveća objektivna zamerka seriji (rusi su na to navikli i negativne stereotipe u zapadnim filmovima i šire zovu „brusnice”, po jednoj parodiji takvih vulgarnih zapadnih stereotipa od pre stotinjak godina u kojoj se stereotipi ismejavaju a „drvo brusice” pojavljuje kao jedan posebno apsurdan slučaj), ali se mora priznati da je ipak odano veliko priznanje herojstvu stotina hiljada Sovjetskih ljudi koji su se svesno žrtvovali, izgubili zdravlje a često i živote da bi očistili havariju.

U svakom slučaju, izuzetna serija, u koju je upakovano i nešto propagande, ali je i odato priznanje herojima SSSR-a (od kojih su neki se borili i u Staljingradu, a zatim, kao generali, organizovali sanaciju terena, ne štedeći sebe), rudarima, vojnicima itd, kao i dat omaž i prikaz realistično života u poznom SSSR-u koji je bio daleko sadržajniji nego što mnogi na zapadu priznaju. I dok se deo ruskih zvaničnih medija opravdano buni zbog propagande, jednim delom je nezadovoljstvo izazvano i stidom što jednu takvu seriju nisu napravili sami, već im je to uradio neko sa strane, i to, uza sve rezerve, ipak na zaista visokom nivou.

Serija je izazvala veliko interesovanje mladjih generacija u bivšem SSSR-u ali i širom sveta. Mnogi su ovom jako uzbudljivom serijom se zainteresovali da nauče nešto o toj katastrofi, a i sama serija je vrlo informativna i u velikom procentu zasnovana na istini. Neki dogadjaji preneti su veoma autentično a toliko su neverovatni da sam scenarista kaže da ih nikad ne bi stavio da su izmišljeni. Knjiga beloruske književnice, koja je nedavno dobila Nobelovu nagradu, Svetlane Aleksejevič, Glasovi Černobila, u kome je prikazala razgovore sa preživelima, koji su veoma potresni, igrala je veliku ulogu u podizanju nivoa scenarija, u odnosu na ono što bi temeljan, ali ne baš toliko sofisticiran scenarista ikad sam mogao postići, kao što su pomogli i intervjui i materijali koje je dugo proučavao - mada ipak treba odati priznanje i talentu režisera i scenariste koji su sem toga pokazali dozu poštovanja prema celom fenomenu Černobila dosad ipak nezabeleženu na zapadu (u SSSR i Rusiji, odakle su na kraju krajeva i Svetlana Aleksijevič ali i mnogi velikani svetske literature, taj odnos naravno nije nezabeležen, film Elema Klimova o zločinima nacista „Idi i gledaj” jedan je primer još i daleko autentičnijeg remek dela, mada doduše manje pristupačnog).

Dakle, na ovom primeru, po reakcijama ljudi širom sveta, vidimo da je moć kvalitetnog, pri tom relativno autentično uradjenog filma (u ovom slučaju miniserije, koje su u vreme interneta možda i odgovarajući savremeni medij) ogromna (to što su u doziranoj varijanti u to ubacili i propagandu samo potvrdjuje po meni poentu, mada je nejasno da li je to produkt predrasuda ili glavna namera). Puno puta sam govorio da i mi Srbi moramo da na ovaj način progovorimo o svojim stradanjima, o sudbini koja je na neki način i univerzalna - pravednost stradalnika spram ludačkog zverstva na kraju krajeva je opšta ljudska i naročito ali ne isključivo hrišćanska tema, a Srbi su uz Jevreje i Jermene najveći stradalnici dvadesetog veka. Miniserija o zverstvima ustaša, o svemu šta se dešavalo, od Jasenovca, preko Jadovna, od sudbine Tesline rodbine, do Prebilovaca, Hercegovačkih stratišta, do Bljeska, Oluje i ustaških laži i nacizma koji su danas sveprisutni u Zagrebačko-kaptolskom domenu zla. Jevreji su na dostojan način svetu govorili o svom stradalništvu, čak i istina o herojstvu Sovjeta polako ali sigurno se probija na zapadu i u široj svetskoj javnosti, progovoriće se na pravi način i o našoj sudbini kad tad, tome se ipak nadam. Moramo izvući pouke kao narod, i smoći snage da na pravi način se izborimo za istinu i izborimo protiv dušmanskih laži, a umetnost i filmski medij su jedna velika neiskorišćena mogućnost.