Исламизација Срба била је историјски процес који се није могао спријечити, исто као ни католизација тј. унијаћење. Јачи креирају историју. Међутим, Срби у Турској, који и даље чувају свијест о свом поријеклу, заправо су примјер који показује како се цијени и његује свој коријен. За разлику од њих, Срби мухамеданци са простора бивше Југославије, раде сасвим супротно - све чине да тај коријен униште.

Интересантни су разлози због којих припадници исте вјере и истог народа, који само живе на различитим државним територијама, имају различит однос према србском православном поријеклу.

Човјек би помислио да Срби мухамеданци у Турској имају више разлога да мрзе Србе православце, јер су ослобађањем Србије од турског окупатора и они изгубили своје привилегије и из разних разлога одлучили да напусте своја огњишта па се повуку с турском војском.

Али, истина је обрнута: са временске и просторне дистанце, људи објективније гледају на догађаје, па тако и турски Срби на своје поријекло.

Срби мухамеданци на нашим просторима немају ту објективну дистанцу, па на Србе православце никако не могу да гледају као на истост.

Жао ми је што сте избрисали Дулетову тему која се мало дотицала и овог питања (без обзира што је Дуле изнио у најмању руку сумњиве тезе). Наиме, ниједан окупатор не може бити добар, питање је само који је од њих гори, католици или Турци-исламисти. И једни и други су нам оставили сјеме раздора због кога се Балкан никад неће смирити, нити ће на њему бити нормалног живота, а притијешњени између исламиста и католика који их коче са истока и запада, Срби никако не успијевају да трајно обиљеже територију своје државе.

Недавно ми је један Украјинац, емигрант, рекао да је Украјина уклета земља и да он никако не жели да се тамо врати нити да памти своје поријекло. Никако нисам могао да одобрим тај његов став. Не могу да прихватим да се људи одричу свог коријена.

Али, срећем и многе емигранте са наших простора који кажу: 'Мене тамо више ништа не интересује. Балкан је проклета земља'.

И они ме једнако разочаравају као и тај Украјинац. Али се увијек питам и питам - да ли је могуће да смо заувијек уклети и проклети?

Балкански народи су навикли да буду слуге и да се окрећу јаким господарима. Слуга не цијени слабог господара. Можеш му дати да он господари, али он неће то. Он ће се окренути против тебе ако вам се улоге замијене. Слуга презире слабог господара.

Очигледан је балкански примјер гдје се стекао лажни утисак да су Срби постали господари Балкана. Проглашени смо окупаторима деведесетих година. А да ли је тако? Чињеница је да Срби не умију да буду господари. Власт су 1945. године потпуно предали католицима, иако су бројно били најјачи народ. Али та предаја под власт католика је већ била започета под краљем Александром.
Шта је то значило?
То је значило да је србски фактор био превише слаб да буде господар. А народи који имају менталитет слуге, напросто не умију да цијене своју слободу. Они презиру господара који то не умије да буде. Зато се окрећу против њега и траже јачег газду. А тај јачи газда, из Вашингтона и Брисела, уебе их у здрав мозак, док ови са истока нису довољно јаки да упосле слуге које се њиховој служби надају...

„Germani i ustaše su za 4 godine vise zla doneli Srbima, nego Turci za 400 godina...”

Kako je vreme pokazalo: germanski marksizam & hrvatski titoizam...

p.s. 'nema odmora dok traje obmana'!!!

Lorka,

>'Балкански народи су навикли да буду слуге и да се окрећу јаким господарима. Слуга не цијени слабог господара. Можеш му дати да он господари, али он неће то. Он ће се окренути против тебе ако вам се улоге замијене. Слуга презире слабог господара.'
- - -

Има у томе истине, али се не односи само на балканске народе.
Објашњење је негде у психологији људи. У сонови, једни теже да буду вође, а другима је лакше да буду вођени. Такви, који нису способни да буду вође, склони су да бирају јаче вође, јер се тако осећају сигурније, чак и ако се не слажу са вођом кога су изабрали.

Слично понашање се среће и у пословном свету, од појединачног до групног. Већина воли да добије посао у јаким компанијама, а често се тако понашају и слабије компаније, које не могу да савладају неке препреке које се јављају на тржишту и склоније су прикључивању већим компанијама, него очувању самосталности.
Јаке компаније развијају стратегију борбе за освајање тржишта и одржавање послова, као и откупа мањих бизниса.

Међу народима у СФРЈ, национална свест се највише и најпре формирала међу Србима и зато су показали спремност да ослободе своју земљу и обнове своју државу. У њиховој свести је постојала жеља да се ослободе све српске земље и веровање да треба да помогну осталима, који су још живели под влашћу туђина.

Невоља је у томе да су државе, које су биле окупатори на простору Балканског Полуострва, конкретно на територији касније формиране Краљевине СХС (Југославије) и затим СФРЈ, објективно биле организацијски, технолошки, економски и војно много јаче, а поражене су удруженим снагама савеза у коме је била и Србија, која је великим жртвама допринела победи и ослобођењу осталих народа.
Да је Србија и сама била јача од А-У монархије, или од Турске империје, ослобођени народи би лакше прихватили њено лидерство, поводећи се својом логиком (слабијих) „С њима смо јачи”.

Тако је та њихова свест, заједно са навикама живота из периода у коме су били потчињени јаком „газди”, остала присутна, јер су на Србе у Југославији гледали као на новог „газду”. Али тај нови „газда” није се показао организацијски, економски и војно јачи и није довољно импоновао „слугама”.

Ако погледамо понашање осталих народа из земаља бившег Варшавског Пакта, запазићемо сличности - и они су били уз СССР док је „имао мишиће”, а кад је економски заостао и кад су осетили да је Запад економски угрозио и уздрмао СССР, кренули су у процес избора другог вође.

Или, узмимо примере у Западној Европи, где се већина мањих земаља током Другог С.Р. није много опирала немачкој окупацији. После рата су у тим земљама кружиле приче да су се Американци понашали нецивилизовано и сл., али је временом и код њих прорадила свест вођених, „са њима смо јачи”.

Међу малобројним народима мали је број њих, спремних да се по сваку цену боре за слободу и независност и у њиховој историји се често јављала промена расположења, од жеље да буду вође, до пристајања уз јачег вођу, макар притом изгубили део своје независности.