Sad kad sam već tu, da vas pitam još nešto… Kako ste se postavljale u sličnim situacijama I imate li neki recept za resavanje ovih problema?

Moj sin ide u prvi razred. On je prilagodjeno I drustveno dete, znaci nije stidljiv, izolovan, povucen, usamljen I tome slično – sto su obično žrtve vrsnjackog nasilja. Ne uklapa se u taj profil uopste. On je veseo, ima puno drugara, sa svima dobro funkcionise, voli skolu, dobro mu ide, fizicki je aktivan, ide na tenis, voli da se jurca, nije smotan I smusen.

Prošlog meseca, međutim, se desio incident u skoli, da ga sad ne prepricavam u detalje, ali poenta je da ga je njih petoro napalo, srusilo na zemlju, seli su mu na stomak, na vrat, devojcica sa strane je vikala „sutni ga, sutni ga”, pazi, ovo su prvaci I deca iz njegovog razreda…. Mi to znamo samo zato što je moj muž u tom trenutku bio u dvoristu skole trazeci sina da ga povede na lekarsku kontrolu, a bio je odmor I deca su bila napolju. Isprva nisu mogli da ga nadju, a onda je on iz nekog zbunja istrcao zajapuren, I čim je video tatu poceo je da place, I govori da su ga napali I udarali Itd…. Uciteljica koja je kao bila na monitoring duty je rekla kako su ga ta deca nešto zadirkivala na početku odmora, ali ona nije videla ništa značajno da se desilo. Nije, jer stoji na ulazu u skolu, a deca jurcaju po poljani I niko ih ne kontrolise. Muž je odlepio, nešto joj je skresao I izasao napolje jer su kasnili kod lekara. Naravno, ja sam istog dana otisla u skolu direktno, da razgovaram sa uciteljicom koja je bila napolju I proverim šta se zapravo desilo. Pošto sam rekla da dete nije tog dana htelo da se vrati u skolu, da je jako uplasen I prenerazen I da mi nije jasno kako se moglo desiti da petoro dece napadnju jedno dete a da odrasla osoba u okolini to ne detektuje, tu se pojavila I direktorka koja je odmah otisla u razred da resi tu situaciju. Nakon celog popodneva razgovora sa tom decom doslo se do toga da su se oni samo „neodgovarajuce igrali” I da nisu namerno mog sina uhvatili u masinu, već da se on prosto zatekao tu, slučajno. Slučajna žrtva. Deca su kaznjena I sve to. Pisali su mu pisma, izvinili se, whatever.

Posle nedelju –dve, dete mi dolazi kuci sa masnicom ispod oka. Ja zabezeknuta jer izgleda kao da je bio na boks mecu. On kaže igrao se sa drugarom na odmoru, a onda mu je prisao jedan decak iz one prethodne grupe, prebacio mu kanap za preskakanje oko vrata a druga devojcica (opet iz one prve price) je povukla taj kanap tako jako da je on udario glavom u ovog decaka I dobio masnicu. Prijavio je nadleznoj uciteljici na odmoru, ova je rekla deci da „nema prebacivanja kanapa preko ničijeg vrata” I na tome se sve zavrsilo. Do sutradan, kad sam ja pozvala njegovog ucitelja I pitala da li zna šta se juče desilo – ne zna. Pa pitam jeste li videli njegovu masnicu ispod oka, kaže da, on je rekao da se sudario sa nekim glavom. Ja objasnim šta se desilo I napravim frku oko toga da mi detetu neko prebacuje kanap oko vrata u skoli I gde su odrasle osobe dok se to desava, šta planiraju da urade, zašto su to uvek ista deca itd. On me posle zove, kaže potvrdili su da se incident desio, da on nije bio deo igre već je bio žrtva tudje „igre” ali da je masnicu dobio kad je naleteo na tog decaka prilikom trcanja po dvoristu a ne prilikom tog incidenta. Sledeći koraci – oni će da pojacaju nadzor u dvoristu I mog sina da ohrabre da prijavi slične incidente, ali opet tvrde da se ne radi o „targeting” nego o „proximity”. Znaci on je opet slučajna žrtva, mogao je biti bilo ko .

Devojcica koja je umesana u sve to, to sam shvatila pre koji dan, ide sa njim na tenis vikendom!!! Oni se jedno drugom ne javljaju na tenisu. Ona je jedna mala razmazena Ruskinjica koja se kezi I smeska I trepce (bas prenaglaseno kao karikatura) dok joj se treneri obracaju, I odmah sam provalila koji je to tip devojcice, sve mi je jasno.

Ja sam sad u dvostrukoj neodumici :

Da li uopste treba da reagujem na njeno prisustvo na tenisu tj da li da skrenem paznju trenerima na situaciju, da se upustam sa njenom mamom ili da ostavim da se spontano odvija? Koliko sam primetila on nju ne registruje uopste tamo, radi svoje, prica sa decom, slusa trenere. Nemam utisak ni da je se boji, ni da mu smeta, ni da ga je briga, ni da se stidi, niti ista. Znaci on je ravnodusan ili bar tako izgleda. Ona je sa druge strane čini mi se dobro svesna situacije, jer sam je uhvatila da me gleda tokom treninga, par puta, a onda sam se ja zagledala u nju tako da se sledila. Nisam joj se obratila, majka joj nije bila u blizini, uvek sedi posebno I udaljeno od drugih, bez izraza na licu. Da je u tom trenutku bila bliza, verovatno bih joj se obratila.

Drugo, na koji način da nastavim sa skolom? Ja se nadam da se ove situacije neće ponavljati ali za slučaj da se nastave – da li je neko imao iskustva, koje su procedure, koja su moja prava I kako to sve izgleda. Treci put apsolutno ne dolazi u obzir da se zavrsi na „proximity” bs, zahtevacu mnogo konkretniju akciju, posledice pa ako treba zvacu superintendenta da se resi stvar. Ja imam zapisnik svakog dogadjaja I razgovora, a sledeći put ću da posaljem mejl direktorki pa da je onda zovem, jer hoću da imam I trag interakcije. Ja ne bih da se sukobim sa skolom posto-poto, ne bih ni da od svog sina pravim žrtvu vise nego sto on to jeste, pre svega zbog njega I odnosa sa decom, postoji ono sto zovu „self-fulfilling prophecy” … ne bih da mu preteranim reakcijama stavim metu na celo pa da ispasta do kraja skolovanja, a znate već da mi dodje da se stustim tamo I naucim tu decu pameti u svakoj ovakvoj prilici.

I takođe, kako dalje sa njim? Mi nismo pospesivali agresiju kod dece, u skoli ih uce da ne uzvracaju udarac, ali posle ovih dogadjaja, mi smo mu rekli da ima pravo da se brani od napada, da ne zapocinje prvi nikada ali da ne ostane duzan onome ko ga dira, jer realno mi se čini da je to jedini način da se ti mali bullies otkace. Oni će na zalost ići pa traziti nekog slabijeg od sebe, ali njega sigurno vise neće dirati posto stvarno nije slabic I nije za salu pokaciti se sa njim Prosto ne vidim da je uputno da ja njega ucim da bude pacifista I da ne vraca nikome fizicki, kada vidim da tamo apsolutno nema niko od odraslih ni da primeti šta se dogadja a kamo li da se umesa ili da mu pomogne ako zatreba.

Ideje, saveti, iskustva, sve dobrodoslo.

Hvala!!!