pomoć! ovih dana se kod nas vodi diskusija oko ovog koncepta „najbolje drugarice”. naime moje dete je djak prvak, krenula je u istu skolu s drugaricom iz vrtica, ali nisu u istom odeljenju. deca su se do sad lepo igrala zajedno, idu i na popodnevne aktivnosti zajedno, dete je često (bilo) gost u nasoj kuci, s roditeljima smo ok, poznanstvo iz vrtica. polazak u skolu je doneo novu dinamiku, drugarica je sve manje zainteresovana, radije se igra s novim drustvom, i sve je grublja prema mojoj cerki, koja je opet prilično emotivno dete i to joj teško pada. ja generalno nemam bas preterano ambicija da „aranziram” njena prijateljstva, sto je starija mislim da bi trebalo da je i samostalnija što se toga tiče. dve drugarice su se već odselile i „napustile je” pa joj je ovo 3. blize prijateljstvo. dete mi se poverilo i ja sam je savetovala da se ipak osvrne i pokusa da pronadje nove drugarice, da nije smak sveta, i da ne jurca ni za kim, jer nije jedini/a na svetu. svako ima pravo da se odluci ovako i onako, Boze moj. ali vidim da joj savet nije „legao” i da je tuzna. do sada joj nikad nije bio problem da se snadje u novoj sredini, gde god da smo bili, nasla je nekog s kim se slaze. kako biste vi reagovale?
inače meni taj koncept „najbolja drugarica” nikad u zivotu nije nešto bio realan, prijatelji su dobri, u razlicitim zivotnim fazama blizi ili dalji, ali ne mogu reći da je ikad bilo neke teske konstante s jednom osobom. bas me interesuje šta vi mislite...