Simo, 'stednja' na balkanski način je jedno, dok u ovim prostorima stednja se smatra i n v e s t i c i j a kako u samom sebe (dogradjivanje znanja i poznavanja sveta i prilika oko sebe) kao i stvaranja nekog 'posla' (pored posla) koji će ti financijski obezbediti da ti prihodi bar kaplju, ukoliko ti ne cure, kad se nadjes u penziji.

Jednostavnije receno nego izvodljivo, ali već dokazano bezbroj puta.

Been there, done that. :)

Na zalost nekad tamo u skolama ucili nas razne gluposti ali kucnu ekonomiju ništa, budzet.
Valjda zato što u socijalizmu nije bilo tog modela po kome bi običan radnik od plate podmirio troskove i još da mu ostane nešto za stednju.

Ovdje na zapadu poznat je jedan model nazvan 50-30-20.
Od neto primanja 50% ide osnovne troskove, one koje ne možeš da izbjegnes
kao:
- stanarina ili kredit za kucu
- struja
- voda
- grijanje
- tel, internet, mobilini
- osiguranja
- tankanje auta
- hrana

30% ide na uzivanje
kao:
- hobi
- odjeca
- odmor
- restorani, bar..
- posjete, gosti, pokloni
- elektronika

20% ide na stednju
rezerva kod recimo nenadanih situacija, kvar na autu, steta od nevremena.. kasnije moguće i kao investicija

Ovih 20% može bit problematično ako su tu još neki otvoreni krediti.
Onda možda najbolje tih 20% koristit da se ti stari dugovi sto prije rijese i onda pocne zdrava stenja.

Da bi se sa onih 50% od neto plate pokrili osnovni troskovi a to nije dovoljno, onda nije loše možda žrtvovat neke stvari i preselit se u manji i jeftiniji stan , ili manji auto.. da bi si kasnije poklonio financijsku slobodu.

Ima varijanata da od tih 20% za stednju, može i samo 10% za stednju a onih preostalih 10% investicija u bilo kakav dodatan biznis. Može jednostavno na ebay kupis nešto jeftino pa probaš za skuplje.. bitno bilo šta sto bi moglo donijeti dodatne prihode. Na duže staze takav biznis može prerasti u ozbiljije prihode.

-

Sogore ispricavam se ;-)

Reč je o stednji,sto podrazumeva siri pojam od naslovljenig. A po tom
pitanju sam 'skrtica' koja ceni svaku paru pocev od one najmanje - kužiš?

Recimo pri kupovini odece-obuce u vreme snizenja i rasdprodaje. Pri kupovini
auta i namestaja - do sticanja krova nad - uglavom i uvek rabljeno, docim po
otplati 'bajte' sa kamatom - sledili; nov namestaj i novi auto. Za godisnji
se uvek nasla neka crkavica i bez pozajmice - svake godine. I bogme smo se
naputovali po celom ovom kontinentu od Atlantika do Pacifika + Karibe.
Po Jevropi uzduz i poreko 4x, docim u Domovini nekih 10-ak poseta.
Umalo da zaboravim Kenguriju nekih mesec dana. Sve sto je ostajalo od
crkavice - ulagali u fondove, a koji 'leba i s` lebom ništa ne potrebuju.

Prema tome; u zivotu je sve moguće ili pak nemoguće - zavisno od osobe do osobe...

Елем, систем који се наговештава већ годинама неће имати могућност штедње за било кога, ако се оствари (а ја се дубоко надам да неће). Они предлажу, ако не потрошиш оно што ти власт удели у једном месецу, све се брише, у следећем месецу поново добијаш одређену суму. Нема никакве штедње, нема приватног власника, све је покрио снијег. Супер.

'imaj na umu da su moji najduzi radni dani sigurno i bez izuzetka bili duzi nego tvoji najduzi radni dani. i najverovatnije ih je bilo vise (tih mnogo duzih od 8h/day / 42h/week).'

Ima toga - nije da nema, vid`o svojim ocima i uverio mnostvo puta na licu mesta. Neke od srodnika koji mLogooo rade,nikako da vidim kad navratim kod
rodbine, a koji uglavnom borave-zivotare u 'gajbama'. Njihov radni dan
pocinje negde iza po- podne po kladionicama kojih je na svakom cosku, kao
i kafica - uostalom. Dakle i takvo zivotarenje se ubraja u radni staz.
Ne samo u Bg-u novom-starom i Zemunu već svuda dokle dopiru 'pink i zadruga'.
Bio samo jedan x na splavu sa rodjakom i nikad vise. Skadarlija je zakon.
Nekada tj. svojevremeno stanovao u Strahinica Bana br.6, a ko da je juče bilo.
Inače i do duse,ima i onih koji sljakaju i nekako sastavljaju kraj s`krajem.

ti uporno stavljas svoje sopstveno iskustvo kao jedno i jedino, i čak i sada, kao covek u pozni(ji)m godinama ne možeš uopste sebi u svojoj glavi da dozvolis mogućnost sirine sagledavanja stvari - na primer do sirine da se sam sa sobom u svojoj glavi slozis sa cinjenicom da postoji svet i mimo tvog licnog iskustva. -znači da ima mnogo toga na ovome belome svetu sto nisi ni video, niti ćeš, niti možeš i/ni da zamislis.
mislim, vidljiv je iz tvojih postova tvoj celozivotni cemer, i duboko lično nezadovoljstvo nekim stvarima koje si proziveo/doziveo, i izgleda da slično kao i moj cale (tvoja generacija) ćeš i otici sa ovoga sveta, ali se nekih tereta koje sam vuces, bez ikakve potrebe, osloboditi nećeš. ono - sam natovario puna kolica lomljene cigle, i sam ih vuce po ceo dan, svaki dan, ceo zivot... -pri tom, nema realnih razloga za to. probaj nekako da prebrodis te neke „velike” nepravde koje su ti učinjene. -pa ti na koje si kivan - u mojoj kuci tri glave su odfikarili. opljackali su generacijski stican imetak. pa ne kukam(o) toliko koliko ti kukas. -a i sam znaš - verovatno nisi vredniji od najvrednijeg koga si upoznao ovde (ili nisi toliko) - pa si u materijalnom smislu ipak malo bolje prosao, najverovatnije. - dakle - jasno ti je - nije bas sve do tebe, ili toga - malo je i do sistema. da tako kažemo - bilo ti je testo već podmeseno onako dobrano, i dobrano naraslo za tvoje parce 'leba tu - dok je ovom ovde neko otimao iz njegovih nacvi, i to čini još uvek.
al' dobro, sto'no se kaže - nek' smo zdravi i živi, idemo dalje, je l'.

pa bareshe po toj tvojoj logici svi bismo ostali na nivou kucica i macica - posto onda još od momenta kad smo bebe - na svako pitanje ako bi odgovor bio - mani se dete toga sto te ne dotice.
-naprosto me zanima. -nije to valjda tako strasno da je covek radoznao, i da ga sve i svasta zanima u zivotu (njegovom)?

Ово што рече Златиборац је злата вредно. Ћути и себе гледај. Како би Банаћани рекли „Држ'уста!”

Sale rodjooo,

Kad je već reč o marifetlucima, prilazem ovaj clanak iz naše bogate riznice iz vremena Osmanlija od kojih smo nešto primili u nasledje.

P.s. ovaj clanak je od poznatog putopisca i karikaturiste Zulfikara
Dzumhura - kojeg sam (svojevremeno) imao prilke lično upoznati:

Davno i davno za turskog vakta i zemana, bilo nekakvo momče. Dobro se vladalo i dobro školu učilo. Skupiše poslije para i poslaše ga u Stambol na najviše škole. Tamo je i dalje učio kod čuvenih hodža i uleme. Učio je godinu, tri, pet i izučio. Bio je najbolji đak. Dadoše mu diplomu. Bilo je vrijme da se vrati u svoj daleki vilajet i među svoje neuke ljude. Oprosti se od svojih jarana i od svojih učitelja. Kad se opraštao od najmilijeg učitelja, učitelj mu reče:
– Dobro bi bilo, o Sulejmane, da ostaneš još tri godine kod mene.
– Zar nisam bio tvoj najbolji đak i zar nisam sve izučio?
– Bio si najbolji đak i sve si izučio. Naučio si Kuran, koliko i ja, i izučio si sve molitve… To je mnogo, ali nije dosta, o Sulejmane, ostani još tri godine, drag si mi, htio bih da naučiš još i marifetluke. Sve sam te učio, samo te marifetluke nisam naučio.
– Kakve marifetluke! Zar poslije nauke marifetluci! – planu momče, naljuti se i ode od svoga učitelja.
– Kajaćeš se, o Sulejmane – isprati ga učitelj.

Putovao je dugo i dugo. Zaboravio je i na Stambol i na učitelja. Jednoga dana osvanuo je u nekoj kasabi, možda baš i u ovoj. Bio je skromna izgleda i odjela kao i svi pametni i učeni ljudi. Niko ga nije ni primjećivao. Njegovo bogatstvo bilo je u njegovom znanju.

Bio je petak i ljudi su išli u džamiju da se pomole. Pošao je i on. Stao je na molitvu sa ostalima. Hodža što ih je u molitvi predvodio bio je prost i neuk čovjek i sve molitve je pogrešno izgovarao i pokrete pri molitvi pogrešno činio. Naše momče se odmah izdvoji, ode na sasvim drugi kraj džamije, i poče se moliti odvojeno od ostalih. Tako skrenu pažnju na sebe.

Kada su izlazili iz džamije, priđe mu jedan čovjek:
– Zašto si se maloprije izdvojio na molitvi i otišao od nas?
– Vaš hodža je neznalica i pogrešno čita molitve. Zašto da moja duša pati u paklu! – odgovara Sulejman.

Onda mu pristupiše još četvorica-petorica i isto ga upitaše. On svima isto odgovori. Najkrupniji među njima opali mu šamar, jedan, pa drugi, i reče:
– Mi se ovako dvadeset godina molimo i nama je dobro. Ko si ti da kažeš da nam je sve to bilo uzalud! Ko si ti da možeš da kažeš da su naše molbe i molitve propale?!

Posle ga istukoše i ostali. Hodža se smješkao.

Kada je ležao sam u jarku iza džamije, sjeti se Stambola, svoje škole i svoga najmilijeg učitelja. Odluči da se vrati. Opet je dugo putovao.Učitelj mu se obradovao. I on nastavi školovanje. Tri godine je učio marifetluke. Poslije tri godine ponovo je krenuo u svoj daleki vilajet.

Put ga je nanio opet u onaj isti grad. Opet je bio petak. Opet su oni isti ljudi išli u džamiju. Opet je bio onaj isti hodža. Samo je on sada bio drugi čovjek. Njegova košulja bila je od svile. Njegovo odjelo bilo je od kadife. Njegove brojanice bile su od ćilibara. Njegov štap bio je od abonosa. Njegova brada mirisala je na mošus. Na glavi je nosio veliku bijelu čalmu kao kalifa.

Kada primjetiše njegovo odjelo i njegovu čalmu ljudi se pomakoše sa svojih mjesta i ponudiše mu počasno mjesto ispred svih. Počela je molitva i onaj isti hodža je ponavljao one iste greške. Možda je sada bilo i više grešaka, ali mudrom i otmenom putniku nije ni padalo na um da prekine zajedničku molitvu i da se izdvoji.

Poslije molitve svi pogledi bjehu uprti u otmenog i pobožnog putnika koji ima veliku bjelu čalmu kao kalifa. Zamoliše ga da ih blagoslovi.

Dostojanstveno se popeo na mimber, dugo je gledao svoju mirišljavu bradu i rekao:
– Čujte me, o dobri ljudi! Neka je blagoslov Božji na vama. Mnogo sam divnih hramova Božjih vidio i u njima se Alahu smjerno klanjao. Ima, zaista, na svjetu i bogatijih, i većih, i ljepših džamija od vaše. Pa ipak, dosad ne naiđoh ni u jednoj kući Božjoj na tako učena čovjeka kao što je ovaj vaš časni hodža. Niti ikada čuh tako uzvišenu molitvu kao ovdje danas.
Ako na zemlji još živi iko od Muhamedovih potomaka, to je ovaj sveti čovjek ovde. Alah mi je uslišio želju i doveo me pred lice Muhamedovog potomka.
Neka je ovaj sveti čas nezaboravan.

Maši se poslije za džep, izvuče maramicu i iz maramice komadić čiste vate.
Onda nastavi:
– Najveća sreća će biti za mene ako mi ovaj sveti čovjek dozvoli da uberem jednu dlaku iz njegove brade i ponesem je uz svoje srce. Od nje se ni ja ni moji potomci nećemo razdvajati do sudnjega dana.

Hodža je pristao. Hodži su bile suze u očima. Hodža je bio uzbuđen. Svi su bili uzbuđeni.

Otmeni putnik je dlaku uzbrao. Dlaku je uvio u namirisanu vatu, vatu je uvio u svilenu maramu, svilenu maramu previo je oko srca.

Prilazili su sada i drugi. Stidljivo i snebivajući moliše i oni hodžu da mu iščupaju dlaku iz brade. Neki su odmah tražili dvije.

Toga dana bilo je u džamiji mnogo svjeta. Hodžina brada nestajaše polahko.
Hodža se u jednom času usprotivi. Onda mu priđe onaj najsnažniji i reče da je on njihov hodža i da je i njegova brada njihova brada, a ne njegova brada. Kada se hodža ponovo usprotivi oboriše ga na pod i svaki je čupao koliko je htio.

Neki su uzimali i za prijatelje i za daleke rođake. Svako je htio da ima dlaku iz brade Muhamedovog potomka.

***