Nešto ovako

https://www.youtube.com/watch?v=NoAzpa1x7jU

Cilj mog dolaska je bio da dodjem :) Imam sreću u zivotu da nikada nisam zacrtavala rigidne stvari tipa ovo mora, ovo ne sme, nikad, uvek, itd, već sam uvek mogla da plivam u fluidnim, sivkastim pa čak i u prvom trenutku jedva vidlljivim idejama i rešenjima.

Tako da je moj cilj bio da dodjem i da probam pa šta bude. Nije me bilo strah ni ako krahiram, ne bih bila bi prva ni poslednja. Ali, uvek sam nekako osecala da će u ovoj zemlji za mene biti mesta. Zelela sam da se osamostalim, da sazrim, da vidim, osetim, da budem slobodna. U Beogradu sam na prvi pogled imala sve, ali taj osecaj da se probudis ujutro i krenes u dan nikome duzan, da niko ne zna ni ko si, ni gde si, pa šta dan donese i koga u tom danu upoznas ...to u Bg-u nikada nisam mogla a u mladosti mi je bilo potrebno.

Ali, ujedno, za svopj zivot ne volim beskonacno klosarenje i znala sam da moram da se snadjem na poslovnom planu, da se obezbedim, da radim ka tome da me se niko sa kim izadjem ne stidi...tako da je vrlo brzo to postalo neki cilj, mada mislim da na tom putu nisam postala ni alava ni laktaros. Zadovoljna sam time gde sam stigla, verovatno sam mogla i malo vise ali sam zasigurno mogla i mnogo manje. Na kraju, mi smo uvek tamo gde smo a zašto smo bas tu je druga prica.:)

Hobije sam malo zapustila tokom godina, malo manje čitam nego nekada i time bas nisam zadovoljna, naročito sto više ne čitam kao nekada, ali šta je tu je. Za sada je tako, nadam se da ću se vratiti na stari kolosek.

Lepa tema.

Blago li se vama, vi ste presli igricu...

ima li kao nekada poneki vic :))

Vojnik primio pismo od svoje djevojke u kome piše:

- „Dragi ROBERTE!
Ja ne mogu nasu vezu ovako dalje voditi.
Ova daljina koja je između nas je prevelika. Ja ti moram takođe priznati da sam te četiri puta prevarila, od kako si ti otisao. I sve to nije u redu za nas oboje. Oprosti, molim te, posalji mi moju sliku nazad, koju sam ti dala.
Pozdrav MARINA.”

Vojnik sav potresen ovim pismom, ode do svojih kolega i zatrazi od njih slike, koje su mu oni mogli dati, njihovih djevojaka, sestara, rodjakinja, tetki... Stavi sve te slike lijepih djevojaka, zajedno sa MARININOM slikom, u jednu veliku kovertu, sveukupono 57, i napise pismo:

- „Draga MARINA!
Zao mi je, ali ja ne znam vise koja si ti. Molim te, pronadji svoju sliku i uzmi ju, a ostale mi posalji nazad.
Pozdrav ROBERT.”

dosta x sam svirao ovu stvar. jako je zgodna za zivo sviranje.

pa bili su nekoliko puta i zabari kad smo svirali, nisu ništa ni rekli, nit' su se podsmehnuli, ono cupkali, aplaudirali. a n'umem italijanski, da bih rekao da li je ovaj dobro otpevao ili nije (kao anglijski recimo sto znam).

cilj mi je da mirisem ono sto volim, a tvoj?