Skadarlija nezaobilazni dragulj Beograda:

Skadarlija, u srcu Beograda, ona stara, romantična i boemska, poznata iz istorije i legende, živi više od jednog veka u vedrim pesmama, zanimljivim pričama i anegdotama kao i u mnogim književnim i novinarskim zapisima.

Strma krivudava Skadarska ulica, po kojoj je ceo kraj dobio ime S k a d a r l i j a, početkom prošlog veka do drugog svetskog rata, bila je carstvo beogradske boemije, ali istovremeno i kulturno redovno sastajalište velikana pozorišne scene, pera, misli, kičice...

Ovaj čarobni kraj Beograda, voljeni kutak poezije i romantične istorije, poznat po drvenoj kaldrmi, plinskim fenjerima među rascvetalim krošnjama drveća, po znamenitim kućama i kafanama, gde su prijatne večeri provodili mnogi poznati književnici, novinari, glumci, reditelji, muzičari, pevači, slikari i ostali veseljaci, danas pored mladih i starih, najviše privlači radoznale turiste iz celog sveta, tako da Skadarlija ostaje zlatnim slovima upisana u istoriji našeg glavnog grada. „Nisam ni slutio da Beograd ima tako bogatu tradiciju poštovanja pisaca i pozorišnih ljudi”, izjavio je pri poseti Skadarliji poznati italijanski pisac Alberto Moravija. „Mogu vam reći da u tom pogledu ne zaostajete od mnogih evropskih gradova. Vaša Skadarlija je zaista čaroban kutak istorije i kulture Beograda. U noći, čovek ima utisak kao da je na Monmartru, koji se tek rađa, u kojem se još oseća dah umetnosti...”

Kao što Prag ima Zlatnu uličicu, Beč — Grincing, Atina — Plaku, Pariz — Monmartr, tako se Beograd ponosi Skadarlijom, koja je odavno kao redovno sastajalište značajnih umetnika, kulturnih poslenika i starih zanatlija, ušla u legendu i istoriju, postala sastavni deo mnogih veselih priča, noćobdija, koji su ovde razdragani dočekivali zore uz „dobru kapljicu” i roštilj, tananu svirku i zanosnu pesmu sa simboličnom porukom:

Ovde su bančili naši veliki, stari
čuvari zvezda, mudraci i ljubavnici zora,
kovači, stolari, pekari, ribari, rezbari,
i putnici prošli sve gore i sva mora.

Pri ulasku u Skadarliju, kraj njene zastave sa simboličnim oznakama (žirardo-šešir, crni štap i crveni karanfil), krupnim slovima ispisana je dobronamerna poruka: „ Skadarlija — centar umetničke boemije, tradicija je stvaranja već ceo vek. Zato posetioče, kad dođeš u ovaj kutak Beograda da se zabaviš i razonodiš, pokušaj da maštom svojom dočaraš davno minulo vreme. Seti se svih oni generacija pesnika i glumaca, novinara i slikara, boema znanih i neznanih...” Da se njih setimo, obnovimo njihove doživljaje i lepe uspomene, napisana je i ova knjiga.

Kad izgovorimo poetsku i istovremeno čarobnu reč S k a d a r l i j a, odmah iz požutelog albuma uspomena, sećajući se davno minulih vremena, pred očima iskrsavaju likovi njenih znamenitih stanovnika i stalnih gostiju, koji su rado pevali onu staru, gradsku, ljubavnu pesmu sa refrenom:

Bre devojče, majka te nemala,
niti imala, nit' te kome dala
izgore me, tvoja lepotinja:
čarne oči, rumena ustašca.

Poznata u mnogim svetskim turističkim prospektima kao atraktivan kraj koji vredi videti, današnja Skadarlija nastavlja svoj veseli život, što se kaže „dok je sveta i veka”. Najznačajniji kulturno-istorijski spomenik obnovljene Skadarlije, svakako je bela, prizemna kuća slikara i pesnika Đure Jakšića, a ovoj se pridružuju i znamenite, najstarije kafane Tri šešira i Dva jelena, pored još niza drugih objekata o kojima će u ovoj hronici biti više reči.

Najlepše uspomene iz stare, poetske i romantične Skadarlije, vezane su za one njene stanovnike i redovne goste, koji su, kako se tačno govorilo, ovde, svoje „najlepše dane proživeli — noću”. Njeni redovni posetioci, bili su mnogi umetnici o kojima Antun Gustav Matoš beleži: „Istorija naše boeme bila bi, dakle, uglavnom, istorija naše književnosti”.

Ovu Matoševu opasku prenosimo da bismo ukazali šta nas je još privuklo pisanju ove prve hronike Skadarlije, koja počinje doseljenjem najvećeg pesnika i slikara romantičarske epohe Đure Jakšića i završava svedočenjima značajnih savremenika — ljubitelja ovog znamenitog kraja.

U počecima svoje istorije, pored džombaste turske kaldrme i nekoliko česama, glavna obeležja Skadarlijske ulice iz tog davnog vremena, bile su tarabe iza kojih su se prostirale cvetne baštice sa kućicama oblepljenim blatom ili u bondruku, od kojih je nekolicina imala doksate i krovove od ćeramide. Ondašnja Skadarlija je izgledala upravo onako, kako joj u njeno ime daje impresivan, neposredan opis naš poznati karikaturista putopisac Zuko Džumhur:

„Zovem se Skadarlija ili Skadarska ulica, kako hoćete. Ja nisam ni bulevar, ni avenija, ni magistrala. Ja sam običan, strmi, krivudavi i loše kaldrmisani sokak usred Beograda i to bi bilo sve što bi vredelo reći o meni da nema moje duge povesti, da nema mojih trošnih krovova, rasklimatanih stolica i rasporenoga jendeka.

Moji gosti su, od davnine, bili čuveni ljudi od pera. Moji gosti su bili prvi beogradski glumci, pesnici, reditelji, slikari i pripovedači. Srdačno sam dočekivala prijatelje iz Zagreba, iz Sarajeva, iz Skoplja, iz Ljubljane. U mojim bledim noćima oni su se bratimili.

Dolazili su meni i ministri, i uvaženi načelnici, i sarači, i bozadžije, čevabdžije, i propali đaci, i učeni profesori. Pod mojim krovovima i na mojoj kaldrmi svi su pevali, sevdisali, lumpovali...”

Iz tmine zaborava, zahvaljujući zapisima starobeogradskih hroničara, izvlačimo niz zanimljivih, često simboličnih imena poznatih kafana u Skadarliji: Pašonin Bulevar, Esnafska kafana, Vuk Karadžić, Bums-keler, Bandist, Mala pivara, Zlatni bokal, Tri šešira, Dva jelena... Sve ove čuvene kafane čije ćemo zanimljive istorijate kasnije izneti, odavno su nestale, osim dve najstarije i najpoznatije: Tri šešira i Dva jelena. One su poznate u svetu poput pariskog restorana Prokop, londonske Sirene, rimskog Greka ili praškog Fleka. Ove najpoznatije skadarlijske kafane, vezane za mnoge boemske priče, po priznanjima stranih turista, predstavljaju i danas „čaroban kutak istorije i kulture Beograda”.

Stanujući u blizini kafane Tri šešira, u njoj bi, ponekad, prijatne večeri provodio pesnik Đura Jakšić, nazivajući je „vinskim vrelom”. Vladar smeha beogradske pozornice, nezaboravni komičar Čiča Ilija Stanojević, koji je poput mnogih svojih kolega stanovao u Skadarliji, nazivao je kafanu Tri šešira — „drugom kućom”.

Skoro je, zaslugom Petra Vasića, u Skadarliji obnovljena kuća sa brojem 36 u kojoj je poslednje godine života proveo veliki srpski pesnik i slikar Đura Jakšić. Druga znamenita zgrada u današnjoj Skadarliji je ona u broju 38, gde je skoro pola veka sa porodicom proživeo proslavljeni bard scene Milorad Gavrilović zvani „Stari gospodin”. Sada je u ovoj kući restoran Ima dana. Treća je čuvena Kuća Hristodulo u Skadarskoj 27, čija je spomen ploča ispunjena sa desetak poznatih imena glumaca, reditelja, pesnika i muzičara. Isto toliko slavnih imena dramskih umetnika trebalo bi da bude uklesano na spomen-ploči Kuće Kozlinskog, preko puta kafane Dva jelena. I u Zetskoj ulici broj 2, kao i u okolnim ulicama stanovali su mnogi umetnici koji su odavno zaslužili posebne monografije jer posle njih ostaju još jedino sećanja kao i izbledele fotografije.

Sa novim vremenom pristigle su u Skadarliju i nove kafane: Ima dana, Dva bela goluba, Zlatni bokal...

Autor: Kosta Dimitrijević