Pitanje autorstva, vremena nastanka i ulaska u novozavetni kanon Otkrivenja Jovanovog (Izvod teksta:)
...tokom II veka u hrišcanstvo su pocela da prodiru hilijasticka strujanja.16 Hrišcanski hilijazam je zapravo predstavljao ucenje da će pravednici nakon vaskrsenja hiljadu godina carevati sa Hristom na zemlji u Jerusalimu. Za takvo verovanje nadeno je uporište u Otrivenju Jovanovom.17 Mnogi hrišcanski oci II, III i IV veka su prihvatali hilijazam (Papija Jeropoljski, pisac Varnavine poslanice, Justin Filozof, Meliton Sardski, Irinej Lionski, Hipolit Rimski, Tertulijan, Metodije Olimpijski, Viktorin Petavijski, Laktancije).18 Razni hrišcanski heterodoksni pokreti i otpadnici od tzv. Velike crkve takode su imali hilijasticka shvatanja, s tim da su neki od njih proširili ovo ucenje. Jovanov savremenik gnostik Kerint je tako zamišljao hiljadugodišnju vladavinu pravednih na zemlji sa zadovoljenjem svih telesnih potreba (hrana, pice, seks).19 Kada su milenarizam sredinom II veka prihvatili montanisti i kada je on zajedno sa novoosnovanim pokretom poceo da se širi medu hrišcanima, situacija je postala ozbiljna.20 Prve sumnje u istinitost Jovanovog autorstva Otkrivenja javile su se medu antimontima sredinom II veka u Maloj Aziji, kolevci hilijazma i montanizma. Ovi antimontanisti, koje je Epifanije kasnije nazivao „alogima”, izgleda da su u odbrani hrišcanske ortodoksije otišli u drugu krajnost. Jedan od tih aloga, prezviter (sveštenik) Gaj koji je delovao u Rimu u doba pape Zefirina (199-217) odlucno je napao novu opasnu jeres. Pošto su se montanisti pozivali na apostola Jovana u odbrani svojih ucenja, Gaj je bez mnogo takta, u radikalnom negiranju svih montanistickih argumenata, odbacio Otkrivenje Jovanovo, pripisujuci njegovo pravo autorstvo jeretiku Kerintu.21 Medutim, glavni i sistematicni protivnik autenticnosti Otkrivenja Jovanovog bio je Dionisije Aleksandrijski (+ 265). Uceni episkop je bio, kao i svi pripadnici Aleksandrijske škole, protivnik hilijazma, te je takode delio i racionalizam aloga, ali je on u svom osporavanju autenticnosti Otkrivenja bio mnogo obazriviji i temeljniji. Dionisije nije delio mišljenje aloga o Kerintovom autorstvu Otkrivenja. On je kako sam kaže, bio svestan da Otkrivenje Jovanovo „mnogi od brace uvažavaju”, i zbog toga je osporavao ovaj spis iskljucivo sa pozicija unutrašnje kritike teksta. Dionisije Aleksandrijski nije hteo da po svaku cenu odbaci kanonicnost Otkrivenja.22 Glavna njegova namera bila je da pokaže da pisac Otkrivenja Jovanovog nije identican sa autorom četvrtog jevandelja i Prve Jovanove poslanice - Hristovim apostolom Jovanom, sinom Zevedejevim.
Onaj Jovan koji je napisao Otkrivenje i koji se u njemu direktno imenom predstavlja četiri puta (Otk. 1,1.4.9; 22,8) je zapravo bio „prezviter” Jovan, verovatno pisac Druge i Treće poslanice Jovanove, apostolski otac različit od Hristovog učenika.23 Episkop aleksandrijski potkrepljuje ovu svoju tezu navodeći da „se u Jefesu, po kazivanju, nalaze dve grobnice, pa kazuju i za jednu i za drugu da je Jovanova”.24 Prema tome, Dionisije zaključuje da je na jednom mestu je bio sahranjen veliki apostol, a na drugom prezviter, autor Otkrivenja i možda Druge i Treće Jovanove poslanice. Kao kakav današnji istraživač Dionisije Aleksandrijski se upustio u pažljivu tekstualno-filološku analizu Otkrivenja upoređujući ga sa dva, po njemu bez sumnje, apostolova dela - Jevanđeljem po Jovanu i Prvom Jovanovom poslanicom. Osnovni zaključci ove analize mogu se svrstati u nekoliko tačaka:

Autor Otkrivenja čak četiri puta navodi svoje ime, u prva tri slučaja na veoma maloj međusobnoj udaljenosti u samom tekstu (Otk. 1,1.4.9), može se reći i nepotrebno. Nasuprot tome, pisac jevandelja i Prve Jovanove poslanice „nigde ne izlazi na sredu (sa) svojim imenom”, pa ni tamo gde bi se to od njega očekivalo, na primer u Jov. 13,23; 19,26; 20,3-4.8; 21,24 ili 1 Jov. 1,1. On zapravo, u najvećem broju ovih slučajeva svoje ime skriva iza izraza „učenik koga je Isus ljubio”.
U jevanđelju i Prvoj poslanici često se koriste kao ključne reči termini kao što su život, svetlost, tama, istina, ljubav, blagodat, radost, sud, oproštenje grehova, usinovljenje Božje. Apostol takode ističe Božju ljubav prema ljudima, poziva svoje čitaoce da ljube jedni druge, da drže zapovesti Gospodnje, zatim, izriče osudu nad ovim svetom, đavolom i antihristom, često pominje Oca i Sina. U Otkrivenju skoro da uopšte ne nailazimo na ove izraze u kontekstu u kome se oni susreću u Jovanovom jevanđelju ili Prvoj poslanici.
Jevandelje po Jovanu i Prva poslanica Jovanova pisane su dobrim, ponegde i jako lepim grčkim jezikom, bez mnogo varvarizama, u skladu sa grčkom sintaksom. Međutim, autor Otkrivenja Jovanovog ne vlada najbolje grčkim jezikom. On koristi dosta semitizama, a na nekim mestima pravi i gramatičke pogreške. 25

I pored toga što mu, kako sam kaže, nije bio cilj da ospori božansku nadahnutost ovog spisa, Dionisije je u mnogome doprineo produbljivanju sumnji u kanoničnost Otkrivenja, naročito na Istoku. Pisac prve crkvene istorije Evsevije Kesarijski (265-339), glavni izvor za ranohrišćanski period, posvetio je u ovom svom delu čitavo jedno poglavlje pitanju Koje su knjige priznate kao reč Božja, a koje nisu. On hrišćanske spise deli u tri grupe - opštepriznate (grč. homologoumena), sumnjive u autentičnosti i apostolskom poreklu (grč. amphiballomena, nolpha) i lažne (grč. pseude). Po Evseviju, u lažne (podmetnute) knjige spadaju Dela Pavlova, Pastir, Otkrivenje Petrovo, Didahi, Jevrejsko jevanđelje, „i najposle, ako hoćete Jovanovo Otkrivenje, za koje rekoh da ga nekoji primaju kao doista od Jovana, a nekoji odbacuju”. 26 Otkrivenje Jovanovo episkop Kesarijski navodi i u spisku opšteprihvaćenih knjiga „najposle, ako se svidi (ili: ako se nade za ispravno)”. Zapravo, protivnik hilijazma Evsevije Kesarijski prihvata kao ispravno Dionisijevo gledište, o postojanju dva Jovana. Kraj hilijastičkim težnjama došao je posle konstantinovskog preokreta i pobede hrišćanstva. Pa i nakon toga, neko vreme se izbegavalo tumačenje, pa čak i prepisivanje Otkrivenja Jovanovog. 27 Kiril Jerusalimski i Grigorije Nazijanski nisu svrstavali Otkrivenje u novozavetne spise, Jovan Zlatousti i Teodorit Kirski ga nikada nisu upotrebljavali. 28 Nema ga ni u starom jermenskom i sirskom prevodu Novog zaveta, te jedino nedostaje na spisku kanonskih knjiga u 60. pravilu laodikijskog sabora iz 360. godine. I pored toga što je, kako je već rečeno, Atanasije Aleksandrijski prvi izneo potpun kanon Novog zaveta, njega je na Istoku konačno potvrdio tek Peto-šesti (Trulski) vaseljenski sabor 692. godine. Posle ovog sabora bilo je još samo pojedinačnih sumnji u Otkrivenje Jovanovo (npr. patrijarh Fotije u IX veku). 29 Današnji istraživači najvećim delom prihvataju mišljenje Dionisija Aleksandrijskog da Otkrivenje, Jevandenje po Jovanu, Prvu, ali i Drugu i Treću Jovanovu poslanicu, nije mogla napisati ista osoba, barem ne u njihovoj sadašnjoj formi. Svakako, postoje lingvistička i doktrinarna poklapanja izmedu Otkrivenja i četvrtog jevanđelja, pa se stoga mogu svi jovanovski spisi grupisati u jednu zbirku (corpus johanneum). U najmanju ruku se može reći da ti spisi odišu jovanovskim duhom, da su nastali u sredini gde je apostol delovao i da su prožeti njegovim učenjem. I Otkrivenje i Jevanđelje po Jovanu rado koriste alegoriju i simboliku, te upotrebljavaju iste slike o živoj vodi, pastiru, jagnjetu, mani. Imaju iste karakteristične teme - svedočenje i reč. Oba spisa navode reči iz knjige proroka Zaharije 12,10: „ Gledaće onoga koga su proboli”. 30 Treba, međutim, još jednom istaći da u Otkrivenju nema ključnih reči jevanđelja i poslanica kao što su svetlo(st), tama, istina, ljubav. U Otkrivenju ne postoji nauka o Svetom Duhu, koja je u svom najrazvijenijem obliku sadržana u zaključnim govorima četvrtog jevanđelja. Najznačajnija je razlika u shvatanju eshatologije, ili bar razlika u iznošenju eshatološkog ucenja. U Otkrivenju postoji živa anticipacija Hristovog povratka. Ovde je Sin Čovečiji proslavljeni Hristos, koji će doći da uništi zle, a Antihrist je politička, zemaljska sila koja se suprotstavlja uspostavljanju carstva Božjeg. Prema jevandelju i poslanicama Hristos prebiva u srcima svojih vernika, koji su se već odvojili od onih koji ne prihvataju promisao božanskog spasenja. Antihristi su prema Prvoj Jovanovoj poslanici već prisutni, ali u liku jeretičkih učitelja koji šire lažnu nauku. 31 Međutim, možda filološka analiza daje jasniju sliku stvari. Grčki kini (koine) dijalekt Otkrivenja se očito razlikuje od jezika četvrtog jevanđelja. Ne samo da nosi izrazitije semitsko obeležje, već se znatno razlikuje od stila ostalih jovanovskih spisa, đesto odstupajući od gramatičkih normi. Ova odstupanja su prevelika da bismo ih mogli objasniti razlikom između književnih vrsta (apokalipsa - jevanđelje - poslanica). 32 Konačno, treba ukazati na to da je pisac Otkrivenja svestan razlike između apostola i proroka (18,20), te da sebe svrstava u kategoriju proroka (22,9) i ne prisvaja sebi naziv apostola (up. 21,14).
KAKO TO DA NI REČ NIJE ISPROROKOVAO ZA VREME APOSTOLSKOG VEKA, da mu nije neko branio?
PREPOZNATI PAK LAŽNOG PROROKA NIKADA NIJE BIO PROBLEM:
5. Mojsijeva 18,22: Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je reč koje nije rekao Gospod, nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se.
PISAC LAŽNOG OTKRIVENJA, NE SAMO DA JE BIO LAŽNI PROROK KOJI JE PREPRIČAO I NAPRAVIO NEKE ALUZIJE NA DOGADJAJE KOJI SU SE DESILI PRE NJEGOVOG OBJAVLJIVANJA, VEĆ SE DOKAZAO KAO LAŽOV I VAN KONTEKSTA PROROKOVANJA.
Nastavak teksta: Pitanje autorstva, vremena nastanka i ulaska u novozavetni kanon Otkrivenja Jovanovog (http://members.tripod.com/~Eumenes/Radovi/Otkrivenje/Pitanje.html): U Otk. 17,9-11 govori se o sedam kraljeva, koji bez sumnje predstavljaju sedam rimskih careva. Za te kraljeve se kaže da „pet njih je palo, jedan je tu, drugi još nije došao, a kad dode - treba samo malo da ostane”. Ukoliko se rimski carevi broje od Oktavijana Avgusta, a tri takoreci carska pretendenta (Galba, Oton i Vitelije) izostave, šesti car koji „je tu” i u cije vreme delo nastaje bi bio Vespazijan, Neronov naslednik ...