vreme ko vreme, tece neumorno, radio ili sedeo.

šta nas ceka u toku ove i naredne godine dok ne stigne vakcina:

drustveni zivot će biti ogranicen, sigurno. neće se slobodno kretati u druge zemlje. austrija je uredbom nalozila da svako ko želi da napusti zemlju, plati o svom trosku korona test koji kosta 190€. to se isto radi po povratku sa destinacije. samo za dve osobe bez dece je to već dosta velika cifra, sa detetom ili decom je već nedostizno.

ekonomija. to me već brine. sve države beleze veliki pad proizvodnje i otpustanje radnika. same države su se dodatno zaduzile, a i evropska centralna banka je „stampala evrice, i sad se ceka rezultat svega toga. hoće li biti inflacije i koliko. i li će evro izgubiti na vrednosti i narod sa istim platama pre pandemije imati mnogo manju kupovnu moc?

kažu da će se rezultat sprovedenih ekonomskih mera videti u septembru ili oktombru”

Šta mislite kako će se stvari promeniti posle ovoga?
-----------------------------------------------------------

Malo i to samo privremeno. Covjek brzo sve zaboravi, to sam se x puta i na samoj sebi i posmatrajuci druge uvjerila. Nešto kao novogidisnja obecanja, iskreno obecano i nesvjesno slagano.
Svi mislimo kako nećemo vise razbacivati se, i novac i vrijeme, na nebitne i nepotrebna stvari. Kako ćemo „zdravije” zivjeti, misliti i posvecivati paznje najblizima, pomagati jedni druge:
„Samo da ovo prođe pa ću...” Sve će to biti kratkog vijeka, kad se sve vrati u neku (pa možda i novu) normalu, kuca...posao...slobodno vrijeme sve će se vremenom vratiti na staro.

Pa nekog strogog „zatvora” nije bas ni bilo: izlazila sam svaki dan bar po par sati, malo u setnju malo u prodavnicu po osnovne namirnice (nisam stvarala zalihe vise nego sto i obično imam u kuci) malo do firme da pogledam postu, drugi nisu dolazili, ja sam najblize pa sam to radila i dalje radim dobrovoljno...i onda „home office”. Najteze od svega mi pada bas taj home office, mnogi sanjaju o tome meni je to bez veze (uvijek bilo). Nemam vise granicu ni vremensku ni prostornu između „privatnog zivota” i „posla”, ne moram se ujutro obuci, umiti, nasminkati može i čitavi dan u pidzami, tranrka ko stvorena radna uniforma, čim se odmaknem od radnog stola već sam u kuhinji samo nešto malo da uradim ili da stavim nešto u usta ili sam bas tad videjla nešto sto treba skloniti, ocistiti, malo da pogledam novosti na tv, pa malo da prelistam kanale...ma meni je to sve uzas. Ja sva sreća mogu i do firme da skoknem i to i cinim svaki dan bar na par sati, inače bih stvarno poludjela od tog famoznog „home office” koga bih zakonski zabranila. Nedostaje mi ona jutrnja kafa sa muzem prije posla, sad pijemu kafu po čitavi dan, nedostaje mi jutarnji susret u kantini sa kolegama sada komuniciramo online kao roboti smo...

U nedjelju sam se prvi put srela sa par prijateljica, na otvorenom kraj Dunava... site smo elektronske komunikacije, hoćemo krv i meso! Valjda će ove sedmice otvoriti restorane i kafice za goste, da izadjemo ko ljudi. Da je zatvor nešto lijepo, ne bi se ljudi zatvorom kaznjavali.
Zato, sve ćemo mi to brzo zaboraviti i zivjeti opet skoro pa po starom. Ako bi proveli zivot samo u nekom strahu, u izolovanosti, u odricanju od svega pitam se gdje je onda taj zivot.
Ah, da NAJdozivljaj mi je bio kad sam u utorak prošle sedmice otisla kod frizera...napokon!