>>- „И кад се пењеш и кад силазиш, никад не гледај доље”.
Тог кишног мартовског јутра савјетом га је испратио стриц Саватије. Да у Тврдошу прими монашки постриг, узме име Василије, по Светом Василију Великом, и да дозријева у вјери. Пуних четрдесет седам година. Колебао се Василије, размишљао да одустане, да се преда, али није знао како од срамоте стрицу да изађе на очи. Да не разочара и изда племе Јовановића, оца и мајку, Херцеговину, Србе. ОНИ СВЕ ОПРАШТАЈУ, ОСИМ ИЗДАЈЕ(гери увећао). Четрдесет седам година Василије се борио против грешника и невјерника, таме и громова, земаљске силе и небеских кушњи и изгледа да је успио да се избори. Сава Владисавић и унук попа Бошковића предводиће војску умних Срба, Бајо Пивљанин војску храбрих и јаких, Острог ће остати прозор кроз који Господ мотри на Србе, да се не разболе и да их не отму превјерници, а видљиви и невидљиви монаси које је он сакупио и покренуо, бринуће о души народа и помагати Господу.
Сад би се вратио у Тврдош, у кнежевство Светог Саве, да обиђе гроб стрица Саватија, да му каже - успјели смо, стриче, нисам гледао доље, и да умре међу својима и на своме.
Лежао је у келији Острошког манастира, миран и спокојан. С оне стране свијести није могао да види прољеће у Херцеговини. Модро небо изнад Ловћена, Зету зелену и хитру, као поскока који ће убрзо да побјегне међу црногорско стијење, младу јагњад и расцвјетали глог. Кад би отворио очи и вратио се у овај свијет, крај његовог узглавља је сједио искушеник. Висок, коштуњавог лица, смеђе скоро жуте, дуге и равне косе, подијељене у раздјељак по средини тјемена и небеско плавих очију. На његовом десном рамену сједила је ластавица са биљегом на десном крилу.У кљуну је држала храстову гранчицу. Василије се сјети одакле зна искушеника.
Владика Василије се осмјехну.
- Боже...! <<
Из романа „ВЛАДИКА слава Му и милост” Ж.П.